Umetnost mora da ima smisla, život ne

31. BRAĆA MANAKI FESTIVAL
Bitolj- Šokirana makedonska javnost, rodbina, prijatelji, kolege i poznanici kičevskog novinara Vlada Taneskog, još nisu bili stigli da ga povežu sa nezapamćenim serijskim ubistvima starica, kada je iz tetovskog zatvora stigla vest da je „monstrum iz Konjskih livada“ presudio sam sebi, utapanjem u kofi vode u zatvorskom toaletu.

U roku od 72 sata (2008) bio je otvoren i zatvoren slučaj najgrozomornijeg zločina počinjenog na makedonskom tlu, a mnoga su pitanja ostala još uvek otvorena, na šta u svom strukturalno neuobičajenom, gotovo eksperimentalnom, a veoma uzbudljivom trodelnom filmu „Majke“ (dva igrana i jedan dokumentaran), ukazuje i makedonski reditelj – oskarovac Milčo Mančevski.

Film „Majke“ svečano je otvorio 31. Festival „Braća Manaki“ u Bitolju, odmah se našao i u skopskim bioskopima i uzburkavši makedonsku javnost, postao je glavna tema za razgovor i to ne samo u filmskim krugovima... 

Struktura Vašeg filma je krajnje neuobičajena čak i za ono što u poslednje vreme nazivamo „igrano-dokumentarnom strukturom”?

Priroda istine interesuje me više nego istina sama. Kako dolazimo do istine ili do onoga što mislimo da je istina, kako sastavljamo mozaik u glavi, kada menjamo istinu a da toga nismo ni svesni, da li više verujemo onome što nam se dopada nego onome što je istina? Ljudi se polako osvešćuju i shvataju da pojam „dokumentarac“ sadrži u sebi prevaru, i da je u pitanju, u stvari, samo jedan način stilizacije, kao ekspresionizam ili impresionizam.

Ja sam se na filmskoj akademiji u Ilinoisu zarazio eksperimentalnim filmom, a bogami više uživam u dobrom slikarstvu ili modernoj klasičnoj muzici nego u filmu, pa sam eto to preveo u moj film.

Za razliku od „Majki“ , Vaši filmovi i „Pre kiše“ i „Prašina“ imali su čvrstu strukturu i povezanu naraciju.

I „Pre kiše“ i „Prašina“ su nastali pod uticajem strukturalizma, s tim što mene uvek zanima balans emotivnog i cerbralnog, odnosno mislim da strukturalizam u jednom umetničkom delu treba da se izbalansira time što bi isto to delo funkcionisalo kod gledaoca i na bazično emotivan način. Verujem da moji filmovi imaju i jedno i drugo, te da na taj način dobijaju na kompleksnosti. Nije ništa novo mešati dokumentarno i artificijelno u slikarstvu ili u književnosti, ali u filmu se to retko radi, osim kada se igranim scenama ne ilustruje dokumentarna teza. Film, i posebno, filmski scenario, još su uvek zaglavljeni u devetnaestom veku, tamo gde je roman bio pre nego što se pojavio Džems Džojs.  Nema potrebe da se priče u filmu „Majke“ povezuju narativno.

Film „Majke”, čini mi se, predstavlja i snažan udarac u stomak makedonskog društva, koje je preko noći postalo poznato širom sveta po jednom užasnom kriminalnom slučaju, a ne po svojoj ekonomiji, kulturi, sportu ili bogatoj istoriji? Hoće li makedonska publika sa razumevanjem prihvatiti ovaj film?

Reakcije su izvrsne, čak bolje nego kod mojih prethodnih filmova, poput „Senke“ koji je videlo samo deset odsto Skoplja. Bojao sam se da će format – dva igrana i jedno dokumentarno poglavlje, sva tri nepovezana – biti  problem, ali desilo se suprotno. Ljudi su nagrnuli u bioskop i kažu da su svi pogođeni filmom. Većini se veoma dopao. Naravno, ima i onih koji traže da budu „predstavljeni“ u lepšem svetlu, kao da je zadatak autorskog filma da bude „ždanovistički agitprop“. Istina boli, ali ne možete se baviti svojim problemima i rešavati ih ako ih najpre ne identifikujete. Sviđa mi se ona rečenica Meše Selimovića „da je svaki čovjek uvjek na gubitku“. Želeo bih da ovo ne bude istina, makar i na trenutak. Možda je način da se to postigne baš u suočavanju sa svojim strahovima i tugama. Zagrliti ih, možda im se čak i nasmešiti.

Svakog od nas je rodila majka – i filmskog stvaraoca i ubicu. Majka je i svetica i grešnica, majka je i žrtva. Balkanska majka? Da li tu negde leži i inicijalna ideja za ovaj film?

Majka je ta koja nas prva uči istini i laži. Teško je posle otarasiti se onoga čemu nas je ona naučila. Inicijalna ideja za „Majke“ bila je ordinarnost zla, bez obzira da li su to „nevine“ devojčice, brat ili komšija. „Dobar dan, komšija, kako ste, kako žena“ i onda u tren oka – penzionisana komšinica vezana, silovana, držana u zatočeništvu, ubijena, bačena u deponiju, i nakon toga ovaj ili jedan drugi komšija izveštava za novine o groznom ubistvu, posećuje porodicu, intervjuiše ih, teši ih. Sve su žrtve u ovom filmu – a bogami i poneki agresor – majke.

Ono što je meni posebno zanimljivo jeste to što su, i igrani i dokumentaristički delovi, stilski i vizuelno ujednačeni čemu doprinosi i fotografija, ritam filma, ali i niz finih životnih detalja koje Vi svojim postupkom nenametljivo hvatate i slažete u slikoviti mozaik?

Priroda svakog filma je mozaik, jer se on po definiciji sastoji iz milion atoma - kadrova. Samo je pitanje umešnosti i pristupa koliko ćemo fino plesti taj mozaik i koliko ćemo artificijelnih prevara uvesti u taj mozaik – da li glumimo kontinuitet radnje ili ga razbijamo. Zato što je najočekivanija stilizacija filma realizam, ja volim da podmetnem dokumentarne kadrove u igranom filmu, ili da razvijem realistične detalje u radnji, u slici, u tonu, u glumi, pa ovog puta i u priči. Kako bi postigli stilsko jedinstvo puno smo radili sa dizajnerom Dejvidom Mansom i sa direktorom fotografije Vladimirom Samoilovskim na stilizovanju i igranih i dokumentarnog poglavlja. Muzika je instrumentalna – Igor Vasilev Novogradska je obradio izvornu makedonsku muziku na savremeni simfonijski način i dozvolio da emocije diskretno ključaju ispod površine. Muzika ujednačuje film još i više nego fotografija. Kod ritma je najvažnije bilo da treća priča krene bez zastajkivanja, ali ne prebrzo. Opasan je to trenutak, jer menjaš brzine usred preticanja.

Sve tri priče su istinite?

Sve tri priče su kompletno istiniti događaji, s tim što sam dve obradio kao igrana poglavlja, a treću kao dokumentarno poglavlje. Kod igranih poglavlja čak imamo i dijalog koji sam koristio bukvalno onako kako je bilo u stvarnosti, pa je i moto filma, jednostavno - „Istina“, a sada već i „Istina boli“. Apsurd postaje jasan na kraju filma kada shvatimo da je dokumentarno poglavlje komplikovanije i apsurdnije od igranih, valjda zbog toga što umetnost mora da ima smisla, a život ne.

Iz svih Vaših filmova jasno je da mnogo volite svoju zemlju. Ljubite njenu lepotu, divite se njenim pejzažima, ali ste, čini se, kritički raspoloženi prema njenim žiteljima?

Pa, recimo da preferiram prirodu nad društvom. Iz ljubavi prema oboma, naravno.