Vera i abortusi u Srbiji
Porast religioznosti u Srbiji poslednjih decenija sasvim je očigledan. Crkve su uglavnom pune, kako u vreme verskih praznika, tako i tokom nedeljnih službi (ovde i drugde u tekstu fokusiram se prevashodno na Srpsku pravoslavnu crkvu). Svi koji posećuju crkve svedoci su dugih redova vernika koji čekaju da se ispovede, prevashodno o praznicima, potom se pričešćujući. Ove empirijske opservacije sasvim potvrđuju ispitivanja javnog mnjenja. Jedno takvo istraživanje iz 2002. godine pokazuje da se čak 95 odsto građana Srbije deklarišu kao ,,vernici”, a svega 0,5 odsto kao ,,ateisti”. Iako je metodologija ovih istraživanja donekle kritikovana, ubedljivost rezultata i njihov sklad sa empirijskim opservacijama bez sumnje pokazuju veliki porast religioznosti u Srbiji.
S obzirom na to da Srpska pravoslavna crkva smatra da je indukovani abortus (dalje u tekstu ,,abortus”) ubistvo, prema tome jedan od najtežih grehova trebalo bi očekivati da je narod Srbije, kako vidimo narod vernika, sasvim nesklon toj praksi. No, realnost je drugačija. Procene su da se godišnje u Srbiji oko 150.000 žena podvrgava hirurškom prekidu neželjene trudnoće. To znači da se u proseku svaka žena u reproduktivnim godinama odlučuje na najmanje jedno nasilno okončanje trudnoće iz nemedicinskih razloga. Pri tom, trebalo bi imati u vidu i to da je broj abortusa u Srbiji i pre ratnih devedesetih godina bio veoma visok. Postavlja se pitanje kako objasniti veliku popularnost abortusa u narodu koji se u poslednje vreme na prvi pogled manifestuje kao veoma religiozan.
Ono što izgleda kao očigledan odgovor je da religiozna uverenja uglavnom nisu dovoljno snažna kako bi gravidna žena odustala od abortusa. Posebno zanimljiva je činjenica da, prema istim istraživanjima, srpske žene zauzimaju poslednje mesto u Evropi po učestalosti upotrebe kontraceptivne pilule ili spirale.
Ovo nas navodi na dva moguća objašnjenja kontradiktornog ponašanja naše manifestno religiozne populacije prema hirurškim prekidima neželjenih trudnoća: nedovoljna ukorenjenost religioznih uverenja i iracionalan stav prema abortusu i kontracepciji.
Dva navedena objašnjenja pri tom su međusobno povezana. Relativno odsustvo dubokih religioznih ubeđenja o pitanju abortusa moglo bi se dovesti u vezu sa manjkom odgovarajućih uverenja o vrednosti života uopšte. Devedesete, ratne godine, neminovno su doprinele daljem jačanju jedne već u određenoj meri postojeće percepcije populacije o vrednosti života: ljudski život, i ovako ne nešto što je istorijski na naročito visokoj ceni u Srbiji (otud možda i višedecenijska popularnost abortusa) dodatno je bio devalviran tokom ratova.
Dalje obezvređivanje života u Srbiji tokom ratnih i posleratnih godina moralo je de se odrazi na stavove građana prema sopstvenim i tuđim životima, kao i na devalvaciju života koji je tek počeo ili tek što nije počeo (fetusi, embrioni, zigoti). Shodno tome, mnoge građanke Srbije koje su se tokom poslednjih dvadesetak godina (a i ranije) podvrgavale abortusima teško da su mogle doživljavati svoje živote, svoja tela i svoju dobrobit na isti način kao žene u društvima koja karakterišu mir, socijalna stabilnost, prosperitet i poštovanje ljudskih prava. Prema tome, nedovoljna ukorenjenost moralnih načela naše civilizacije (religioznih ili ne), kao i iracionalno devalviran stav prema životu, sopstvenom ili tuđem (fetusovom, na primer), zapravo su različite strane jedne iste medalje.
Da bi Srbija izašla na kraj sa socijalnom patologijom o kojoj je ovde reč, predlažem sledeće dve mere kao okosnicu društvene strategije odvraćanja majki (i očeva) od odlučivanja za indukovanje abortusa:
1. Veoma široka akcija obrazovanja stanovništva, prevashodno mladih, a u smislu njihovog upućivanja u činjenicu do koje mere su troškovi abortusa veći od troškova blagovremene kontracepcije (ovde je prevashodno reč o psihološkim, posebno moralnim, kao i troškovima po reproduktivno zdravlje žene). Ovakva akcija ne bi trebalo da se zadrži na uvođenju predmeta ,,seksualno obrazovanje” (ili nečeg sličnog) u škole već bi naravno trebalo da bude vođena i putem masmedija.
2. Sistematsko upoznavanje srpskih vernika, opet prevashodno mladih, sa suštinskim hrišćanskim učenjima. Težište bi trebalo da bude na istinskom razumevanju hrišćanstva pre nego na poznavanju mnoštva običaja neznatnog religijskog značaja. Tek tada će se broj manifestnih vernika koji se podvrgavaju abortusima smanjiti, tako što će se bolje razumeti moralna težina jednog abortusa naspram percepcije grešnosti nekih vernika zbog nedovoljnog upražnjavanja obreda iz sfere često samo pseudohrišćanske običajnosti.
*Prof. dr, Institut za filozofiju i društvenu teoriju