Veliko ruženje

Predstavu argentinskog reditelja Rodriga Garsije ne možete voleti! Ona čini sve da o ovom zavodljivom i lukavom glagolu razmislite, da se upitate šta ste, i šta, uopšte, volite! Pokušajte da razumete sebe, svoje bližnje, svet u kojem živite. Zato vas ova pozorišna akcija drma, više protresa nego potresa, provocira, ljuti, vuče za uši i nos, vređa, masira, otrežnjava, valjda!
Nemojte se prepuštati, nije li tako govorio i Breht! Varaju vas, zaluđuju i izluđuju, zloupotrebljavaju veliki proizvođači duhovne i telesne hrane, koje Rodrigo Garsija prepoznaje i određuje kao velike trovače glave, odnosno stomaka. Umesto leporečivosti, zasuti smo obiljem glagola i imenica koje oblikuju veliko ruženje i gađenje nad savremenim svetom, gotovo nad svim postojećim, od crtanog filma, od Toma i Džerija, petla Sofronija koji sa svojom bezbol palicom inkarnira svirepog policajca, do Mekdonaldsa čiji proizvodi ocrtavaju svetsko đubrište i velikih sila, političkih i drugih tirana, gadova, kurvi, žderonja i seronja čiji bolesni duh vlada belosvetskom rajom koju nabijaju na "onu stvar"!

Nekada bi pozorište Garsije Rodriga svrstali u neprijatne komade. Danas bismo za njegovo kazalište rekli da je prljavo. Po uverenju ovih žestokih, radikalnih pozorištanaca, gadost, prljavost, odvratnost su svojstva savremenog sveta, i u teatru ih valja nazvati pravim imenom, govoriti, pričati o njima bez eufemizama. Ko štedi raju, unižene, izluđene! Otuda su tekstovi, priče koje ovi momci pričaju, pune gorčine, žestine, volje za ruženjem, a o, ne osobito maštovitim scenskim radnjama, da i ne govorim. Baš kao da se gadost i trovačina ovoga sveta prepoznaju, prevazilaze i izbijaju u ključu narodske: klin se klinom izbija! Dokle mislite da nas udarate, ovde naravno nije teško zamisliti "pravi" glagol – u mozak! Nismo mi, vi ste idioti, prdekala, seronje, imbecili! To ste vi! Evo šta nam radite, šta pričate, kojim đubretom punite naše glave i stomake!

Naravno, i u ovom radikalizmu i govoru bez dlake na jeziku, stomak i glava, socijalno, moralno i političko su u tesnoj vezi. Otuda razbucavanje industrije hrane, idiličnih priča i sapunjavih snova. Trovači tela truju i naše mozgove i glave uvijene, umotane, u novine pune laži i svakojakog smeća! Šta je to vladajuća kultura i filozofija življenja! Gde su Prado i Luvr, i ta izvikana pamet, racionalnost i lepota sveta, a u kojim govnima smo mi, milioni nas! Govorimo vam o velikoj laži, zaveri i prevari, o otrovima onih koji vladaju i pune svet, i naše duše i familije, svojim otpadom, od velikih sila do hepi mila!

Posle žestoke paljbe na velike, i oni manji, u koje spadamo i mi, dobijaju svoju blažu, ironičnu porciju grdnje i ruženja, jer smo lenji, patetični, čekamo da nam sve padne sa neba! Siroto ljudsko biće je po Rodrigu Garsiji ugroženo i spreda i pozadi, ispiraju mu i stomak i glavu, sećanja i nadu. Jedino što je za ovo ogoljeno biće još iscrpno, to su oblici, i vidovi, torture, mučenja i kasapljenja koje moćni i ovlašćeni na njemu izvode. Najzad, valjda u domaćoj dramaturškoj doradi, izvikavanje poznatih imena ljudske kulture i domaćih imena koja su neka vrsta ironične zamene klasičnih veličina. Izlažući ruglu vladajući duh licemerja i hipokrizije, predstava Rodriga Garsije, ponekad, i sama uzima obrise moralke, propovedi i poučavanja.

Nagi život puni i boji scenu teatra Rodriga Garsije. Nema uzdržavanja, ni selekcije. Buka, vika, dreka, da poludiš! Nizovi reči, radnji koje upućuju na zverolikost, opscenost, izopačenost, krivotvorstvo, ordinarnost. Povremeno glumci stupaju u kontakt sa gledaocima. Ne bi se moglo reći da su bili oduševljeni reakcijama Beograđana koji su se ove večeri našli u amfiteatru u Pionirskom gradu. U prvom redu, baš ispred mene, sedela je doterana žena sa dvoje dece. Ispostavilo se da je gospođa, po dramaturgovoj, ili rediteljevoj ideji, ili uistinu, supruga jednog od glumaca. Bila je to dirljiva scena: porodica usred krša otpadaka kao da nije na sceni, i kao da više nije reč o pozorištu, mirno, sa dragocenim ljudskim spokojem, prati predstavu koja se, na trenutak prekinuta, nastavlja. Dečaka kao da predstava previše ne zanima; nastavlja da igra svoju igricu na mobilnom. Ubrzo, predstava se ponovo zahuktava i raspaljuje, otpaci lete na sve strane, pa se gospođa sa decom povlači sa scene da bi, ubrzo, praćena onima kojima je Garsijina istinoljubivost dosadila, napustila dvoranu.

Mi smo se još igrali navlačenja konopaca, da bismo, posle tri sata, priveli kraju ovo pozorišno ruženje i blaćenje, zgražanje i gađenje nad životom i tipovima koji su nas skenjali! Oni kojima se predstava nije dopala su ćutali. Ostali su izvikivali svoje glasno "bravo"!