Od neolitskog do slavskog hleba

Nekada obredni hleb u obliku meseca, danas kifla. U davna vremena kultni hleb koji podseća na sunce, sada pogača. Umesto bušenog kolača, popularni đevrek.

Koji od njih je slika i prilika Srbije? Slavski, jer seže u obredne korene naših predaka, i somun jer se često mesi. U čemu je razlika između onih koje su mesili naši preci i današnjih? Nema je, osim u obliku i materijalima koji su se koristili. Umesto kvasca, nekada se u hleb stavljao komlov, sačinjen od projinog brašna, mekinja i vode. I pšenica je tada bila drugačija. Tek na ponekoj vodenici u Srbiji žrvnjevi i dalje melju ovu žitaricu od koje se dobija toliko traženo brašno punog zrna, tipa 1.100.  

Na jedinom mestu na planeti, u sremskom mestu Pećinci, od zaborava je otrgnuta naša svakodnevna nasušna potreba. Čak 96 vrsta obredno-kultnog hleba čuva se u muzejskim stalažama – od božićnih, uskršnjih, slavskih i svadbenih do podušnih. Iako u svetu ima pedesetak kuća podignutih u slavu hleba, sve oni svedoče jedino o zanatskim zahvatima u proizvodnji ove namirnice. Najveći i najpoznatiji je u Ulmu u Nemačkoj, u kojem postoji reprezentativna biblioteka knjiga posvećenih hlebu.

U porodičnom Muzeju hleba i alatki za njegovu proizvodnju, koji je pre 15 godina osnovao slikar Slobodan Jeremić–Jeremija, nalazi se više od dve hiljade eksponata izloženih u četiri zbirke. Za 30 godina idejni tvorac prešao je 750 srpskih sela u potrazi za predmetima i pričama o hlebu.  
– Saznao sam šta je to što mi imamo, a ne drugi narodi. To je obredni hleb, specijalna vrsta koju naše žene mese za razne verske praznike. Eksponati su razvrstani u tri stalne postavke: etnografsku, arheološku i slikarsku, dok je muzej podeljen na dva dela. Prvi odeljak čini ono što imaju svi narodi sveta, dok je drugi blago posvećeno obrednom hlebu. Arheološku postavku krasi najstariji hleb iz doba neolita pronađen kod Donje Branjevine nadomak Odžaka – priča Jeremija, po kojem je muzej dobio ime.  

Etnografski pohod kroz postavku počinje zbirkom kamenih i metalnih oruđa za obradu zemlje, kao što su rala, plugovi, brane, drljače. Na sledećem koraku pažnju privlače alati i mašina s kraja 19. veka, kojima se obavljala žetva pšenice i kukuruza. Raritet kolekcije je ručna vršalica iz Knjaževca, jedina sačuvana, stigla u Srbiju kao ratna odšteta posle Prvog svetskog rata. Tu su izložene i na desetine naćvi za mešanje hleba, drvene posude za čuvanje brašna, lopate za ubacivanje hleba u furune… Svi predmeti su onakvi kakvi su bili u doba upotrebe, netaknuti, objašnjava domaćin. Posebno mesto zauzima neolitska kuhinja i ognjište jedne tradicionalne seoske kuće iz prošlih vekova. Zidove ovog kutka krase i originalne figurine predstavljene kao boginje plodnosti, dok je na podu položena rekonstrukcija neolitske vršalice. Poslednja stanica na putu je ozidana furuna i najzad hleb, verni čovekov pratilac. Svi odlivci urađeni su u glini, i manji su svega pola milimetra od autentičnih hlebova koje su mesile žene iz Srbije. Tu su svi primerci, od pogače sa kojom se dočekuje novorođenče do pogače kojom se ispraća duša umrlog. Zidovi ovog muzejskog dela ukrašeni su slikama domaćina na kojima dominiraju srpske kuće, vetrenjače kojih je svojevremeno u Vojvodini bilo više od pet stotina, a sada tek nekoliko, zatim furune za pečenje hleba, vodenice...