Šampanjac na krovu sveta

EKSKLUZIVNO
Noć uoči zasedanja žirija. U vreme Bitefa, Mirin suprug Dragoljub Guca Trailović, čuveni novinar i glavni urednik "Politike", koji nikad nije ušao u pozorište, beži u svoj egzil – na konjske trke u Pariz. Mira se ne meša u rad žirija. Ona je već u sledećem festivalu. Poziva me da popijemo piće u njenom stanu na Kopitarevoj gradini. Kaže mi: "Nemam s kim!". Primam to, ne kao uvredu, već kao kompliment. Ona i ja, njena Mirka, kako me je zvala, sedimo u stilskim foteljama i pijemo francuski šampanjac. Prve ćemo imati vest o pobedniku festivala, naravno. Dok ćaskamo, primećujem na zidu ogromnu tapiseriju. "Šta vidiš na njoj? Kupila sam je u Parizu na sajmu antikviteta, iz 17. je veka?" pita me Mira. "Puno drveća, srne, paunovi, flore i faune", odgovaram. "E, baš zato sam je i kupila. Sve je flora i fauna. Nema nijednog ljudskog lika!".

Stan Mire Trailović bio je posebna priča. "Vidiš, i od stana sam napravila pozorište", rekla mi je kad sam prvi put ušla u taj antikvarijat, svojevrstan muzej istorije i uspomena, prepun stilskih ogledala, svećnjaka, stolica i starih satova. Bio je to prirodan nastavak negovanja građanskog ukusa njenih predaka s dvora i roditelja profesora. U najintimniji kutak – spavaću sobu – ušla sam samo jedanput. Ležala je već teško bolesna, očekujući ekipu "TV Revije" da joj uruče nagradu "Oskar popularnosti". Trebalo je da ide na svečanost u "Sava centar" ali nije mogla. Pre nego što su stigli Maja Sablić i snimatelji, došla je frizerka. Nije htela da prizna bolest, pa im je rekla : "Deco, izvinite što nisam došla da primim nagradu, ali baš sam nešto bila indisponirana". Maja i Mira odglumile su uručenje pred kamerama ispred njene omiljene tapiserije. Tada je dala izjavu u kojoj je izgrdila vlasti što se "tako nemarno ophode prema jednom tako velikom umetniku kakav je Emir Kusturica". Bila je u pravu, jer, vlast je ta koja treba da sluša umetnike.

Sela je u omiljenu fotelju. Guca je zagrlio. Taj trenutak trajno je ovekovečen na poslednjoj fotografiji, koja je sada u mom albumu. I opet šampanjac.

Poslednju nedelju provela je na VMA. Bolest je bila brza, telo se smanjivalo. Zvala je telefonom: "Ne čekaš valjda da me vidiš u čituljama pa da dođeš?".

Ružica Sokić, koja je odlazila kod nje svaki dan, rekla mi je da je bolje da je pamtim kakva je bila. Poslušala sam je. Jednom dama, uvek dama, uvek na vrhu i uvek sama, melanholična, lepa. Sav nakit i sve bunde od vizona bili su u senci njene blistave ličnosti. Morali ste da je volite, njene mane da poštujete.

Nikad bez crvenog ruža na usnama i nikad bez frizure. Volela je da istakne prelepu, impresivnu bistu, odmereno, nikad sa vulgarnim dekolteom. Neizostavan detalj bile su male, najčešće biserne ili dijamantske minđušice i ogrlica. Broš ili narukvica, sve od zlata. Ništa "bižu".

Odmarale su je kupovine po pariskim buvljacima i antikvarnicama. U Beogradu nije imala vremena, danonoćno je boravila u svom Ateljeu 212, pa je i nameštaj dovlačila iz sveta u kontejnerima za dekor, kad se vraćala sa gostovanja. Kod Mire je sve moralo da bude, kako se tada popularno govorilo, "erste klase". Volela je ešarpe, oko vrata ili na glavi, šešire manje. Uglavnom za plažu. Stilisti su voleli da kažu da nema ukus za odevanje, ali da je ona sama po sebi bila stil. Minimalizam joj je bio stran, poželjno je sve što šljašti, vesele boje. Retke su bile crno-bele kombinacije. Umesto "bensedina", smirivala se prelistavajući časopise o uređenju stana.

Najzad, i na kraju, nezaobilazna – ženska tašna. Mirine su uvek bile skupe, najčešće od reptila, omiljenog joj krokodila. Njihov sadržaj su najveća tajna jedne žene. Otkrila nam je jednom prilikom i tu malu, nedostupnu tajnu njenih velikih uspeha u kontaktu s ljudima. U "Šanelovoj" ili "Diorovoj" torbici nalazilo se uvek jedno malo "unuče". Nikako viski, uvek "kleka"ili "manastirka". Tek jedan gutljajčić, pre nego što "namesti" jedan od svoja 24 osmeha. A taj vic o osmesima samo je jedan u nizu onih na Mirin račun, na koji je odgovarala opet novim osmehom. Mnogo pre Duška Radovića shvatila je da su tužbe i demantiji jalov posao i niko kao ona nije uspeo da sam o sebi stvori najuspešniji, medijski imidž. Ogovaranje, tračevi, informacije "iz prve ruke" sastavni su deo pozorišnih iluzija. Ona je to umela najbolje. Engleska izreka da je "bolje o čoveku i loše govoriti nego ga uopšte ne pominjati" bila joj je deo marketinga.

A o ljubavima, koje dama u braku ima nećemo, jer, neke su još među nama. Možda će se prepoznati glumac, kada pročita anegdotu koju nam je Mira ispričala. Vrativši se iznenada s puta, Mirin muž bio je zapanjen kada mu je dotični glumac otvorio vrata. Na pitanje: "Šta ćeš ti u mom stanu, u mom bade-mantilu?", Mira se brzo snašla i umesto poznatog glumca hitro odgovorila: "Pa, Guco, zaboga, zar ne vidiš da probamo ulogu?".

I zato je Mira dama. A, kakva je to dama bila, kakav i koliki značaj je imala za planetarni teatar, najbolje pokazuje odgovor jednog Ežena Joneska. Kada su ga 1971. godine po povratku u Pariz pitali šta je video u Beogradu, odgovorio je: "Miru Trailović! Zar to nije dovoljno!?"