Daleko od drugarstva

Rusija je ponovo glavni neprijatelj Sjedinjenih Američkih Država. Posle kratkotrajnog perioda savezništva (iznuđenog delovanjem svetskih terorističkih organizacija) američki planeri sile okreću se staroj i proverenoj ideološkoj konfrontaciji. Tako stoji u analizi koju su sačinili Valentin Filini i Genadij Jevstafjev, prvi bivši ambasador SSSR-a u Nemačkoj, a drugi general u ostavci, zaposlen svojevremeno u strukturama kontraobaveštajnih službi. Obojica navedenih važe za eksperte u svom poslu.

Ukratko, kako navode Filini i Jevstafjev, u najbliže vreme odnosi između Rusije i SAD značajno će se pogoršati, bez obzira na to da li će sledeći domaćin Bele kuće biti demokrata ili republikanac. Administracija u Vašingtonu nastojaće na svaki način da izoluje najviše ešelone ruske vlasti, i kroz svog protežea sa "levog političkog fronta" realizuje scenario sličan "narandžastoj revoluciji" u Ukrajini 2004.

Nervoza u Vašingtonu

Pored toga, Vašington će nastaviti rad na podrivanju energetskog suvereniteta Rusije i jačanju dezintegracionih procesa na njenoj teritoriji, stoji u analizi nazvanoj: "O verovatnom scenariju dejstva SAD u odnosima sa Rusijom u periodu od 2006. do 2008", sa kojom su tokom prošle nedelje upoznati i deputati ruske Dume. Kako se navodi u pomenutom dokumentu, američka administracija namerava da izvrši dodatni pritisak ne bi li što više oslabila funkcionisanje Zajednice nezavisnih država (zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza), a to će, između ostalog, učiniti brzometnim prijemom Gruzije i Ukrajine u NATO.

Očigledno, nervoza u Vašingtonu sve je veća. Pet godina posle spektakularnog terorističkog napada Al kaide na Njujork i Vašington ova organizacija i dalje radi punom parom. Poraz avganistanskih talibana i smena režima u Kabulu omogućili su Amerikancima kontrolu nad centralnoazijskim energetskim resursima, ali im definitivno nisu osvetlali obraz u borbi za demokratizaciju ovog dela sveta.

Ništa bolji rezultat nije postignut ni agresijom na Irak. Naprotiv, svakoga dana pojavljuju se novi pikantni detalji o potpunom promašaju operacije za uklanjanje Sadama Huseina. A od uzdizanja Irana kao potencijalne nuklearne sile nadležnim "jastrebovima" u Vašingtonu diže se kosa na glavi. U takvim okolnostima čak i mogući saveznici postaju sumnjivi. A Rusija je za prosečnog Amerikanca, već po definiciji, neprijatelj broj 1.

Ruski eksperti su moguće delovanje američke administracije podelili u više ravni:

1. Međunarodno-pravna izolacija najvišeg dela ruskog rukovodstva, posebno iz bezbednosnih struktura, kao i ključnih predstavnika biznisa. U tom smislu moguće je na zapadu ponovno otvaranje korupcionaških afera i pokretanje sudskih postupaka protiv ruskih državnih činovnika kategorije "A".

2. Jačanje unutrašnjopolitičkog pritiska na rusko rukovodstvo kroz nepriznavanje izbornih rezultata (za Dumu 2007. i predsednika 2008). U tom smislu ne isključuju se i moguće provokacije, poput sračunatog odustajanja od kandidature pojedinih opozicionih lidera, čime bi ceo izborni postupak pravno bio doveden u sumnju. Ključna figura u ovoj igri trebalo bi da bude bivši premijer Mihail Kasjanov.

3. Korišćenje socijalnog nezadovoljstva kao oružja u obračunu sa vlašću a u tom smislu i uvođenja sankcija Rusiji i zamrzavanja državnih sredstava u inostranim bankama.

4. Traženje pogodne političke figure iz, takozvanog, levog bloka, uz već tradicionalne saveznike poput Kasjanova, Nikite Belog (lider Saveza desnih snaga) ili šahovskog genija Garija Kasparova. U tom smislu najviše se pominje tandem Vladimir Riškov–Dmitrij Rogozin.

5. Jačanje pregovora sa ruskim krupnim kapitalom, kako radi finansiranja delatnosti opozicije tako i radi blokiranja dejstva državnih institucija.

6. Sabotiranje politike Kremlja kroz sredstva masovnih informacija, što pretpostavlja i stvaranje opšteruske televizijske kompanije koja bi radila u ime i pod kontrolom prozapadnih grupa i eksperata.

7. Jačanje podrške dezintegracionim procesima unutar Ruske Federacije, povratak jeljcinovskoj koncepciji federalizma, kao i podršku separatističkim pokretima na Severnom Kavkazu, Povolžju, Kareliji, Republici Komi, Murmanskoj oblasti, Neneckom okrugu, kao i geopolitičkom i ekonomskom separatizmu na dalekom istoku.

Odgovor Amerikancima

U igri su i pritisci na ruske distributere nafte i gasa da kao partnere prihvate velike kompanije sa Zapada, kao i stvaranje mreže cevovoda čime bi bio umanjen strateški značaj Rusije na ovom planu. Korak dalje bilo bi isključenje Rusije iz G-8 i uključivanje Ukrajine i Gruzije u NATO, kao i izlazak Ukrajine i Moldavije iz ZND. Potom bi usledilo "pitanje" Belorusije, Kazahstana, Jermenije, Uzbekistana...

Interesantno je da je analiza "O verovatnom scenariju dejstva SAD u odnosima sa Rusijom u periodu od 2006. do 2008" pripremljena još uoči samita G-8 održanog nedavno u Sankt Peterburgu, a upravo sa ciljem da ukaže na moguće probleme sa kojima će morati da se nosi ruska diplomatija. Posebna karakteristika ovog dokumenta je što su ga izradili nezavisni eksperti, a ne državne institucije koje su se sličnim poslom do sada bavile.

Analiza Filinija i Jevstafjeva je, praktično, odgovor na sličan dokument koji je za potrebe vašingtonske administracije sačinio Savet za međunarodne odnose, grupa američkih spoljnopolitičkih eksperata među kojima su i Džon Edvards, demokratski kandidat za potpredsednika SAD, kao i republikanac Džek Kemp. Glavna ideja njihove analize bila je: nikakvog partnerstva sa Rusijom nema, a svi politički pokušaji da se ona ostvari su – propali.