Duplo zavođenje

U prodavnicama tražimo najbolje za male pare, a u životu dobijamo najgore za velike pare, glas je koji se širi među ogorčenim građanima širom sveta. Radimo najbolje što možemo, ali smo nasledili najgoru mogućnu situaciju. pravdaju se lideri.

Kriza forsira superlative. Sve kao da je samo „naj” – gore ili bolje. Sredina je „prevaziđena”, opstaje samo kao statistički „prosek”.

Uobičajilo se, naročito ovih dana, da se za „najgore” stanje krive „najbolji” kadrovi. Eliti, političkoj i gotovo svakoj drugoj, nikada nije bilo teže nego sada.

Osporavaju joj se i nadležnost i stručnost. Poriču joj se čak i zasluge za dugi napredak. Mase ojađene krizom, kao i disidenti, krive je bezmalo za sve. Prebacuju joj da je pogrešnim procenama i neodgovornim ponašanjem izazvala nacionalne i internacionalne lomove, pa i da se sebičnim postupcima odvojila od širokih slojeva i ostavila ih na cedilu. Zameraju joj i da se prekomerno obogatila, da grabi bonuse i u upropašćenim firmama, da produbljuje socijalni jaz, da zbog njenih zastranjivanja sve češće izbijaju štrajkovi i drugi protesti, dok se otvara prostor za širenje ekstremnih ideologija…

Kao i tekuća finansijska teturanja, i ovaj zaokret je krenuo iz Amerike.

Razigrao se pokret „Čajanka” (čiji je naziv preuzet iz otpora u Bostonu, pre 237 godina, protiv poteza britanske krune) koji administraciju predsednika Baraka Obame kritikuje za „liberalni elitizam”, kojim je „izgubila dodir s narodom”. Obama je, međutim, izabran za šefa Bele kuće baš u nadi sunarodnika da će ih osloboditi mana „konzervativne elite” koja je njih i svet uvalila u „nezapamćenu” krizu.

„Nisam diplomirala na elitnom fakultetu, ja sam jedna od vas”, kliknula je, kao da se hvali, favoritkinja konzervativaca u finišu kampanje za parlamentarne izbore (narednog utorka, koji ne odlučuju o izvršnoj vlasti). „Nama vlada elita koja umišlja da zna više od nas ostalih”, pridružila joj se koleginica.

Prava elita i treba više da zna od drugih i da ih, kao najkvalifikovanija, predvodi ka opštoj dobrobiti, poručuju pobornici logičnog društva. Bez doprinosa njenih pripadnika, poput Ajnštajna, Pastera, Tesle, Šekspira, Dostojevskog, Linkolna, Gandija, Denga, Da Vinčija, Mocarta, Aristotela, Kanta, Gutenberga, Korbizjea, Bila Gejtsa i ostalih usavršivača života, današnjica bi nam bila daleka, možda nedostižna, budućnost.

A to što smo dospeli do krize, čak poretka vrednosti, zasluga je jednog dela elite koji se „proslavio” gramzivošću i bezosećajnošću. Uz uzdizanje „zabavnog” neznanja iznad „dosadnog” znanja, proizlazi iz kolumne Morin Daud u „Njujork tajmsu”.

Merilin Monro je, konstatuje komentatorka, od sebe načinila najčuveniju „glupu plavušu” samo zato što je bila „dovoljno pametna”, tako da ju je književni nobelovac Sol Belou, opisao kao osobu s „nazorima nalik filozofovim”. Volela je, dodaje, da čita dobre knjige i da se druži sa intelektualcima, od kojih joj je jedan, Artur Miler, bio muž. Za razliku od nje, lepojka rastućeg političkog konzervativizma, Sara Pejlin, nastoji da popularnost uveća nespornim neznanjem, jer je ono „šik” u njenoj „bazi”, smatra Daud.

Kako treba da deluje elita ispostavlja se kao jedna od ključnih zagonetki današnjice. Odgonetanje otežava okolnost da ona nije sasvim jasna kategorija. Negde se ona prepoznaje u izrazito natprosečnoj prosvećenosti i kvalifikovanosti, negde po popularnosti ideja, dok joj drugde status proizlazi iz rodoslova, mesta u hijerarhiji vlasti, imetka i kad nije legalno stečen, kao i po tome u koje se restorane zalazi, u kom se kraju stanuje, kakve „veze” mogu da se potegnu, kojim strankama se daje finansijska potpora, koje su ti „zvezde” naklonjene…

Ništa više nije realno, niti je onako kao što izgleda – upozorava britanski pisac i aktivista Džordž Monbiot u „Gardijanu”. Odstupanje od stvarnosti pripisuje činjenici da su „milijarderi i korporacije svuda (pa i u „Čajanci”) uzaptili politički proces” tako da „svi kojima je stalo do demokratije treba da smisle kako da im se odupru”. Greška je i što su mnogi skloni da željene preobražaje svale samo na leđa lidera koga su izabrali i prepustili ga „korumpiranoj političkoj kulturi”, nadovezao se analitičar Gari Jang u londonskom listu.

Reč je, reklo bi se posle svega, o duplom zavođenju. Masa podleže slatkorečivim obećanjima, kojima mnogi lideri pribegavaju samo da bi zadovoljili njenu nerealnu veru u mogućnost naglih a bitnih promena.

Prvi zadatak stvarne elite bio bi, čini se, da se založi za ustrojstvo u kome „nećemo više da se foliramo”. Iako je „foliranje” najzabavnija navika, bez koje bi nam bilo „dosadno”…