Đavo u džuboksu

Legenda kaže da se radnik u fabrici cipela po imenu Rej Lamontanj probudio jednog jutra u nekom gradu u državi Mejn. Uključio je radio i počeo da se sprema za posao. Odjednom je začuo Stivena Stilsa kako peva otrovni bluz „Treetop Flyer“. Pesma govori o pilotu, vijetnamskom veteranu, koji posle rata pilotira za raznorazne švercerske bande. Droga, oružje, ljudi – svejedno, duša je ionako davno prodata. Radnik je oslušnuo pesmu, skinuo fabrički kombinezon, spakovao kofer i u kariranoj flanelskoj košulji, bradat i čupav, otišao da se bavi muzikom. Bilo je to početkom ovog veka. Priča je verovatno apokrifnog karaktera. Izmislio je neki pi-ar menadžer da bi učinio zanimljivijim kasni početak muzičke karijere Reja Lamontanja.

Kada se 2004. godine pojavio prvi Lamontanjov album „Trouble“ mnogi su pomislili da se radi o ploči koju je Van Morison snimio pod pseudonimom. Mistična mešavina bluza, soula, folka i kantrija, omamljujuća i neuhvatljiva, curila je sa diska i nosila u predele gde se arhetipske slike prožimaju sa scenama iz rokerske mitologije. Slično je bilo i sa narednim albumima „Till The Sun Turns Black“ (2006) i „Gossip In The Grain“ (2008). Svi su bili oduševljeni. Pesme kao da su dolazile iz nestvarnog džuboksa smeštenog u nekoj daščari koja levitira u kolektivnom sećanju ljubitelja roka..

Ovih dana se pojavio četvrti album Reja Lamontanja „Good Willin’ & The Creek Don’t Rise“. Snimio ga je u svojoj kući koja se nalazi negde u „ruralnom Masačusetsu“. Pomogao mu je prateći bend „The Pariah Dogs“ sastavljen od najprestižnijih studijskih muzičara: na gitarama sviraju Greg Liš i Erik Hejvud, za bubnjevima je Džej Belrouz, a na basu svira Dženifer Kondos. Ovo je prvi album koji je snimio u sopstvenoj produkciji. Na prethodnim taj posao je obavljao Itan Džons, najvažniji mladi producent. Eterična produkcija zamenjena je kantri-rok zvukom. Tamo gde su bili engleski rog, violončelo, flauta, fagot i viola došle su usna harmonika i pedal-stil gitara.

Novi album ima neobično svojstvo. Sa svakim slušanjem sve je bolji. Pri prvom susretu pesme „Like Rock&Roll And Radio“, „Devil’s In The Jukebox“ ili „This Love Is Over“ zvuče poznato i nenadahnuto. Kasnije se shvati da su one veoma relevantni izdanci najortodoksnije rokerske tradicije. Tamo gde se završavaju Parsonsova „She“, Baklijeva „Morning Glory”, Jangova „Helpless“ ili „Sweet Virginia“ Džegera i Ričardsa, počinju pesme sa albuma „Good Willin’ & The Creek Don’t Rise“.

Lamontanjova muzika je stara kao predeli u koje gleda neki filmski junak (Kovalski?) dok autoputem beži od sebe. Hiljadama kilometara je udaljena od modernih vremena. Teška je i duboka na način na koji su to misli čoveka koji razmišlja o životu, sebi, vremenu koje teče, uspomenama koje bole. Rokenrol je ponovo saundtrek za odmetničku avanturu i pobunu sa razlogom.