Nova dužnička hipoteza

Spoljni dug Srbije dostigao je u decembru 19,6 milijardi dolara. Samo tokom 2006. godine dug je povećan za više od četiri milijarde dolara (neto). To je spektakularan rast. Srbija je van svake sumnje visokozadužena zemlja i nikakva retorička, ili finansijska ekvilibristika ne može promeniti tu činjenicu.

Ako je suditi po novinskim komentarima, mnogi ekonomisti su više iznenađeni nego zabrinuti snažnim rastom spoljnog duga. Iznenađuje iznenađenje srpskih ekonomista. Srbija je udžbenički primer države koja zatvorenih očiju srlja u finansijsku krizu.

Kako bi suzbila inflaciju, Srbija već šest godina vodi politiku efektivno fiksnog deviznog kursa. U borbi protiv inflacije fiksiranje kursa nigde nije pomoglo, pa ni u Srbiji. Domaće cene nastavljaju da rastu mnogo brže od cena u konkurentskim državama. Od 2000. godine do danas, cene u Srbiji su kumulativno porasle za oko 270 odsto. U istom periodu cene su u SAD porasle 17 procenata, dok se u evro zoni porast kreće između 10 i 15 odsto.

Politika kursa dinara ignoriše ovu cenovnu eksploziju, pa je dinar u odnosu na evro u poslednjih šest godina oslabio za samo 35 odsto, a u odnosu na dolar je i ojačao za pet procenata. Ovakva politika deviznog kursa čini uvoznu robu jeftinom i konkurentnom na srpskom tržištu. Istovremeno, sve što se u Srbiji proizvodi skupo je i nekonkurentno i na svetskom i na domaćem tržištu. Srbija zato ima ogroman i rastući deficit trgovinskog i platnog bilansa.

Efekti politike kursa dinara se jasno mogu videti kada se srpski izvoz uporedi sa drugim tranzicionim državama. Srbija izvozi dva puta manje od Bugarske, tri puta manje od Slovenije, pet puta manje od Rumunije, preko deset puta manje od Mađarske i petnaest puta manje od Češke. Priča o uspehu srpskog izvoza u 2006. godini je farsa.

Srbija iz godine u godinu troši mnogo više deviza nego što ih stvara. Taj jaz ne mogu pokriti ni doznake emigranata, ni donacije, ni prodaja državne imovine. Ova razlika se mora finansirati samo novim zaduživanjem u inostranstvu. Strani kreditori privučeni ogromnim kamatama u Srbiji, rado finansiraju srpski deficit. Ovakvo finansiranje trajaće sve do trenutka kada strah od devalvacije i finansijske krize ne prevlada kamatnu alavost.

Dobar deo domaće ekonomske javnosti kao da nije previše zabrinut porastom spoljnog duga. Uporište za optimizam oni nalaze u činjenici da dug države relativno opada, a ono što raste "samo" su dugovi banaka, privrede i građana. Kako piše "Politika" (8. februar), "ekonomisti smatraju da su devizni dugovi pojedinaca, preduzeća i banaka – samo njihova briga". Ovaj citat bi se za potrebe ovog članka mogao nazvati npr. "nova dužnička hipoteza".

Ne znamo ko su ekonomisti koji ovako gledaju na stvari, ali držimo da ih novinar nije mogao izmisliti. Hipoteza je zanimljiva, a pristup dužničkom problemu originalan i prevazilazi okvire Srbije. Međutim, dok se koncept ne uobliči i ne postane široko priznat, valja se držati prihvaćenih ekonomskih postulata.

Finansijska stabilnost Srbije počiva isključivo na precenjenom kursu, a kurs bazira na stalnom prilivu deviza po osnovu zaduživanja i/ili prodaji državne imovine. Ako priliv deviza prestane, ili se ozbiljnije uspori, dinar će morati da devalvira. Dugovi privrede i građana indeksirani valutnom klauzulom, biće uvećani za iznos devalvacije. Veliki broj preduzeća i građana neće biti u stanju da vraća dugove, pa će privreda i banke ući u zonu nelikvidnosti, a ogroman broj preduzeća u stečaj.

U velikim finansijskim krizama, ni hipoteke ne pružaju dovoljnu zaštitu bankama. Ako banke odluče da stanove koje su kreditirale prisilno prodaju realizujući hipoteke, tržište nekretnina će biti preplavljeno stanovima koje nema ko da kupi. Ako se stanovi i budu prodavali, to će biti u bescenje i ispod vrednosti neotplaćenih kredita.

Građani koji su deponovali novac u banke, a nisu se zaduživali, neće moći svoje uloge da podignu. Još gore, mnogi će zbog stečaja svojih preduzeća izgubiti posao, bez obzira na to da li su se zaduživali, ili ne. Dugovi pojedinaca, preduzeća i banaka tako postaju svačija briga, a ponajviše briga države. U finansijskim krizama svi gledaju u državu i na toj strani traže spas.

"Nova dužnička hipoteza" vodi olakom potcenjivanju problema sa kojima je suočena srpska ekonomija. Ona pruža alibi nastavljanju pogubne kursne politike. Ova hipoteza ne pravi razliku između nelikvidnosti kao individualnog problema prisutnog uvek i svuda, i globalne nelikvidnosti izazvane valutnom krizom. U ambijentu indeksiranih kredita, valutna kriza prerasta u dužničku krizu i pogađa svakoga – ne samo dužnike.