Neobičan dan porodice Sinicki

Tri meseca se kanim da nešto zapišem o toj čudesnoj junskoj noći, i o tome kako me Ana Sinicki, mecosopran, pevajući ruske romanse, napravila slabićem, izmamljujući suze, meni, jednom matorcu. Pre neki dan sam shvatio da će taj doživljaj naći mesto i u dvema dnevničkim zabeleškama.

Utorak, 27. juni 2006. Dan prepun obaveza. Nepodnošljiva vrućina. Sve činim da ne izneverim prijatelja, nekako stignem u Ruski dom i prisustvujem događaju na koji me pozvao posvećenom istoriji ruske porodice Sinicki u Srbiji. Tiho ulazim u zamračenu salu ispunjenu ljudskim siluetama. Počinje da se prikazuje dokumentarni film o Viktoru Aleksandroviču Sinickom, po scenariju i u režiji Tanje Fero. Dvoranom odjekuje blagi, baršunasti glas sedokosog Rusa, lepog lica, dobro držećeg, iako u poodmaklim godinama.

Viktor priča o vinu "ekim kara" koje je davno proizvodio na Krimu. Kaže da se ta loza, od koje se pravilo jedinstveno vino sa ukusom čokolade, nazvano "crni doktor", gajila samo na tom mestu i nigde više. Vino sa ukusom čokolade, hm! Već mi pođe voda na usta. Cedilo se u ograničenim količinama i slalo godinama isključivo sovjetskoj vladi i Centralnom komitetu KPSS. Naravno, probali su ga i oni koji su ga proizvodili. Viktorov prijatni glas i onaj umiljati, nikad naučeni srpski jezik sa ruskim naglaskom, za koji kaže da Srbima nikad nije smetao, polako nas izvlači iz te dvorane i vodi u ukrajinsko selo Znamenka, u Kirovgradskoj oblasti, odakle potiče "dinastija učitelja Sinicki", koji nisu bili ni monarhisti niti komunisti, ali su sebe smatrali levičarima. Primiče se kraj druge decenije dvadesetog veka. U Rusiji revolucija još traje.

Deda Viktor priča kako su u Znamenku dolazili "crveni", "beli", pa onda razne paravojske... Ubistva i pljačke. Nije se moglo više izdržati. Njegov otac Aleksandar Sinicki je pokupio prnje i s porodicom krenuo pravo u Odesu. Smestio je ženu i decu na brazilski brod "Rio negro", a on je ostao da na drugom radi kao ložač i tako plati prevoz za sve njih. Porodica mu je prošla Bosfor, Dardanele i stigla do solunske luke. Tu su je iskrcali. Bogati Rusi su nastavili put do Marselja, a ove siromašne Grčka nije htela da prihvati. Stigao je spasonosni poziv iz Kraljevine SHS. Viktor Sinicki je tada imao šest godina. Ali nije zaboravio da su ih te 1919. godine u Solunu ukrcali sa ostalima u vagone na kojima je pisalo: "Nosivost – šest konja i 40 vojnika". Vozom su stigli do Pančeva. Majka, dve sestre i on. Našli su se u beznađu. Gladni i izmoreni. Tada je naišao neki čovek i otkupio sve mleko koje je tog dana trebalo da se odnese u Beograd. Obišao je pančevačke pekare i pokupio sav hleb. Sve je to doneo na železničku stanicu i podelio ruskim izbeglicama. Dobrotvoru nikad nisu saznali ime.

O suprugu i ocu Aleksandru dugo ništa nisu znali. On je plovio na drugom brodu koji se kasnije ukotvio u Varni, u Bugarskoj. Ostao je tu da živi ne znajući šta mu je sa porodicom. Jednog dana je na ulici, na nogama nekog čoveka, ugledao svoje čizme koje je davno sam išarao. "Otkud moje čizme na tvojim nogama"?, upitao ga je Aleksandar. Neznanac je odgovorio da mu ih je prodala neka Ruskinja u Pančevu. Posle izvesnog vremena svi su bili na okupu. Aleksandar Sinicki je čak dobio i posao učitelja u selu Borak kod Umke. Viktor kaže da im je bilo lepo.

Otac je kasnije otišao da učiteljuje negde u Sandžaku, a Viktor je 1923. godine pošao u Belu Crkvu, u internat. Tamo je ostao devet godina. Posle je upisao Poljoprivredno-šumarski fakultet u Zemunu i postao agronom. Pozvali su ga u vojsku, u Sarajevo, gde je u školi rezervnih oficira za artiljeriju stekao čin potporučnika. Drugi svetski rat ga je zatekao u Štipu. Nemci su nadirali sa svih strana. Kraljevina Jugoslavija se raspala. On je raspoređen u Carsko Selo, nedaleko od bugarskog grada Petrić. Imao je u jedinici dva topa, 12 vojnika i 12 granata. Vojnici su ga pitali da li da se predaju. "Ne, vodićemo rat sa fašističkom Nemačkom", odgovorio je Viktor. Kada je nemački bataljon, zbijen u redovima, izišao iz šume i našao se na otvorenom, pala je naredba: "Vatra!" Posle svake ispaljene granate, priča Viktor, među nemačkim vojnicima bi se napravio "hodnik". Nemci su počeli da beže. Kad su ispalili svih 12 granata i uzeli zatvarače za topove pobegli su i oni, vojnici Kraljevske vojske.

Viktor je stigao najpre u Strumicu, a zatim u Bitolj. Tu se i oženio. Posle su ga pozvali u partizane. Kraj rata je dočekao kao načelnik štaba brigade u Ohridu. Budući da je agronom, postavili su ga za direktora poljoprivrednog dobra u Demir Kapiji, gde su pre rata bili kraljevski vinogradi. Zavoleo je Jugoslaviju

i primio njeno državljanstvo. Ali, u godinama posle Rezolucije Informbiroa 1948. godine naše vlasti su ga dovele u teško iskušenje – tražili su od njega da se odrekne svoje otadžbine, tada zvane Sovjetski Savez. Budući da je odbio da to učini, optužili su ga da je sovjetski špijun. Zatvaraju ga u Skoplju. Posle protesta sovjetske ambasade i višemesečnog zatvora, oslobođen je optužbi da je špijun. Nije bilo dokaza. Poslušao je savet zemljaka iz ruske ambasade i napustio našu zemlju, koju je toliko voleo. Imao je 45 godina. Dobio je smeštaj na Krimu, u Jalti. Nastavio je da živi kako je naučio kod nas, da slobodno govori o svemu, što je nailazilo na čuđenje drugih koji su ga ućutkivali. Porodica je za njim došla posle dve godine, ali nije mogla da se privikne na tamošnje uslove. Žena i deca su se vratili u Jugoslaviju. Posetio je Pančevo posle pauze od 81 godine. To je bio život jednog ruskog emigranta.

Još nisam stigao da se prisaberem posle gledanja ovog filma, kad je na pozornicu izašla Ana Sinicki, Viktorova unuka, i počela da peva popularne ruske romanse. U jednom trenutku učinilo mi se da prisustvujem maloj seoskoj priredbi. Onda je Ana, više puta, nadlanicom desne ruke, obrisala znoj sa nadusnice. Tada se desilo nešto čudno. Tim pokretom unela je prisnost. Taj njen jednostavni pokret kao da je bio zamah čarobnim štapićem neke vile i sala Ruskog doma pretvorila se u salon velikog ruskog kneza, gde je na okupu bilo dvestotinak članova familije koji su uživali u izuzetnoj večeri i pevanju Ane Sinicke.

Posle su se Ani pridružili tata Aleksandar, mama Nina, kao i brat Vladimir. Pevali su za svoju dušu i za svoje prijatelje u sali. Tek me dugotrajan aplauz vratio u stvarnost. O toj čudesnoj noći razgovarao sam sa porodicom Sinicki pre tri dana, čekajući da se Aleksandar vrati iz Ukrajine, gde je bio u poseti svom 94-godišnjem ocu Viktoru Aleksandroviču Sinickom. Ali, o tome idućeg petka.