U mreži postmodernizma

Na jubilarnom 35. Brankovom kolu, u Matici srpskoj u Novom Sadu, uglednom ruskom pesniku Vjačeslavu Kuprijanovu svečano je uručena novoustanovljena nagrada Brankovog kola "Branko Radičević", za ukupni stvaralački opus i doprinos modernom pesničkom jeziku. Tom prilikom promovisana je sveže štampana u Brankovom kolu Kuprijanovljeva knjiga izabranih pesama "Zemljino nebo" u prepevu Nikole Vujčića. Vjačeslav Kuprijanov je nastupio zajedno sa pesnicima iz sveta i na svečanom zatvaranju 35. Brankovog kola u Sremskim Karlovcima, u najstarijoj srpskoj gimnaziji.

Kako se osećate na Brankovom kolu, u Novom Sadu, Sremskim Karlovcima, i na Stražilovu?

– Ovde na Brankovom kolu prisećam se kada sam prvi put bio u Novom Sadu i Sremskim Karlovcima. Bilo je to 1989. godine. Obradovao sam se kada sam u albumima Brankovog kola video stare fotografije iz toga vremena i prisetio se tih ljudi, pesnika, s kojima sam se tada sreo. Što se rajskog Stražilova tiče, ja nisam bio na grčkom Parnasu, ali sam zato bio na srpskom. Zadivljen sam da ljudi svakodnevno dolaze na Stražilovo i penju se do Brankovog groba gde se govore i čuju pesme. Meni je, uopšte, svaki boravak u Srbiji veoma prijatan.

Gospodine Kuprijanov, mnogo vremena provodite u Nemačkoj i Švajcarskoj. Zašto?

– Po obrazovanju sam germanista, nemački jezik je za mene prvi strani jezik. Prevodio sam nemačke pesnike za vreme školovanja na institutu, na Moskovskom institutu stranih jezika. Zatim sam se lično upoznao s nemačkim pesnicima koji su tada doputovali u Sovjetski Savez. Jedan od njih bio je i Hainc Kalau koji je počeo da prevodi moje pesme na nemački jezik. U negdanjoj Istočnoj Nemačkoj te prevode dugo nisu hteli da objavljuju, govorili su da nemaju preporuku sa sovjetske strane. Zbog toga mi je prva knjiga na nemačkom jeziku izašla u Zapadnom Berlinu, 1985. godine.

Posle toga upoznao sam se sa izdavačem i piscem – Rudolfom Stirnom. On je bio izdavač mojih pesama i proze do svoje smrti 2003. godine. Izdao je moja dva romana, knjigu kratke proze i tri zbirke pesama. Jedna od njih doživela je četiri izdanja, dve druge su bile na prvom mestu "najboljih knjiga" čiji spisak su pravili vodeći književni kritičari. Sada mi je izašla nova knjiga pesama u Berlinu, izdavač je Afaia. Nastavljam da prevodim poeziju sa nemačkog, savremenih pesnika – Hansa Magnusa Enzensbergera, Mihaila Krigera, Klasika – Rainera Maria Rilkea (u Moskvi su već izašla četiri izdanja), Fridriha Helderlina... Zbog toga ja često boravim u Nemačkoj ili Švajcarskoj i Austriji.

Poezija na Internetu

Kakva je danas savremena ruska poezija?

– Savremena ruska poezija veoma je raznolika. Ona se deli na generacije, što nije dobro, zbog toga što granice generacija određuju političke promene. Postoji poezija Moskve i poezija Peterburga, provincijska književnost, na primer, sibirska, ali i sibirska može da se deli na, recimo, irkutsku ili kemerovsku. S raspadom Sovjetskog Saveza raspale su se i književne veze, podelile su se po partijskim obeležjima književne institucije, zamro je sistem širenja knjiga. Zbog toga knjige izdane u Moskvi ne dospevaju u Sibir – i obrnuto. Teško je zato pretpostaviti šta će se novo desiti u poeziji. U pomoć nam pristiže Internet, no on je jedna provalija, jer je u mreži više od sto hiljada pesnika! Oni čitaju jedan drugog, pišu jedan drugom, uključujući i pesnike koji pišu na ruskom u inostranstvu – u Izraelu, Nemačkoj, Americi...

O čemu pišu mladi pesnici u Rusiji?

– Mladi pesnici u Rusiji – oni su kao i pesnici koji postoje u kompjuterskoj mreži. Oni se trude da pronađu svoj obrazac rime, ali ne umeju da misle u poeziji. Drugi ovladaju verlibrom – slobodnim stihom, no kod mnogih on se malo razlikuje od proze. Pišu uglavnom o svojim doživljajima, ali imaju malo tog mladog egoizma da bi mogli preći na teme koje će biti zanimljive ne samo autorima, nego i savemenicima  koji sve manje čitaju njihove pesme.

Ima li Rusija publiku, ljude koji vole poeziju?

– Dešava se da su publika i sami pesnici. Ima ih dovoljno da napune salu u Moskvi ili Peterburgu. U Moskvi se svako veče čitaju pesme na četiri-oet mesta, to su biblioteke, mreže književnih kafića – projekat OGI, klubovi. Postepeno se broj tih mesta uvećava, ne samo u glavnom gradu.

Šta možete da kažete mladim pesnicima danas?

– Mladim pesnicima danas nemam šta da kažem, oni slušaju samo sebe. Onima koji slušaju i druge posvećeni su moji kritički članci u "Književnim novinam", ili u časopisu "Arion", u celini posvećenom poeziji. Ako tu mogu pronaći nekakvu glavnu ideju, koju propovedam mladima – to znači, govoreći rečima Apostola Pavla – "ne prilagoditi se tom veku", to jest, izbegavati moderne tekovine koje se nazivaju masovnom svešću, ne dospeti u mrežu postmodernizma.

Volfgang Gete je rekao da je prevođenje književnosti najvažniji posao na svetu. Prevodili ste sa nemačkog jezika, kako rekoste,  Rilkea i druge pesnike.  Zašto prevodite?

– Slažem se sa Geteom, izbor autora koga prevodite je veoma važan, važni su i jezik i stil, njima se obogaćuje maternji jezik. Prevodilac sam zadaje stil izborom uzornih autora. To iziskuje visoki profesionalizam. Loš prevod dobrog pesnika više je štetan nego vlastita loša pesma, samo ovde kleveta pada na autora. Prevoditi u kontinuitetu znači održavati taj tvorački kontinuitet u naponu. Poznavajući druge književnosti, druge pesnike, uviđaš šta nedostaje u maternjem jeziku, tada je prevod – dužnost pesnika. Ima tu mnogo pojedinosti – ja prevodim Rilkea ili Helderlina zbog toga što u ruskoj poeziji nema pesnika sličnih njima, kao što nema sličnih ni Ernestu Jandlu. U to vreme sam prevodio Rilkea, iako su ga i drugi do tada prevodili, zato što sam smatrao važnim da postoje različiti prevodi. Na žalost, i danas kod nas gotovo da ne postoji kritika prevoda.

Ostvarivanje u praznini

Da li je za Vas poezija i danas univerzalni mnogostoletni jezik?

– Poezija danas može mnogo toga da kaže savremenicima, čak i ako ne slušamo pesnike. Poznat je tužni eksperiment Helderlina, kojeg su shvatili kao "visokog" pesnika tek kroz 50 godina posle smrti. No, meni se čini da Nemci i danas o njemu "malo razmišljaju". I ne samo Nemci. To nije samo slučaj sa Helderlinom. Ali poezija mora da se ostvaruje čak i u praznini, kao da je čuje i sluša ceo svet.

Da li i danas postoji "borba" slobodnog i vezanog stiha (

– S jedne strane danas svako može da piše kako želi. No, slobodan stih kod nas još nije postao normalna pojava u sistemu obrazovanja. Ovde su mnogi pod uticajem starih stavova i opredeljenja, polazeći od pokojnog akademika M. L. Gasparova koji je učio da je ma koji tekst "zapisan u stubac" – verlibr. Razumno određenje verlibra kao prethodnika i pesme i proze nalazimo samo kod akademika Jurija Nj. Roždestvenskog u njegovoj knjizi "Teorija retorike". Loše je i to što nisu ponovo izdani uzorni verlibri Vladimira Buriča.

Da li je život za Vas inspiracija ili književnost?

– Po tom pitanju sledim savet Helderlina koji je u jednom svom epigramu napisao: "U životu traži umetnost i u umetnosti pojavu života, jedno ćeš tačno uvideti, drugo ćeš tačno shvatiti".

Vi ste naš novi  laureat, dobili ste nagradu "Branko Radičević". Šta ona znači za vas?

– Zahvalan sam Brankovom kolu na nagradi "Branko Radičević". To znači da su me shvatili i ocenili ovde u tom Kolu, u tom krugu. Nadam se da u mojim stihovima ima ponešto i od romantizma 19. veka, kada je pisao Branko Radičević, a kod nas u Rusiji u to vreme – veliki lirici Tjutčev i Fet.