Za decu vreme neumitno protiče

Ekonomska kriza dovela je do porasta broja dece koja žive u siromaštvu, pa je danas bukvalno svako deseto dete u Srbiji siromašno. Oskudica može imati dugoročne posledice na dečiji razvoj, te se nameće zaključak da ekonomska kriza ni po koju cenu ne sme da bude izgovor za odlaganje odluka koje donose podršku porodicama koje žive u siromaštvu i socijalnoj isključenosti. Jer za decu vreme neumitno protiče. Njihov razvoj ne čeka da kriza prođe. Faza najranijeg detinjstva je najosetljivija i propuštene prilike teško da se ikada nadoknade.

Društvena isključenost često proističe iz siromaštva, ali postoje i drugi razlozi koji sprečavaju da se ostvare prava na optimalni razvoj koje ima svako dete. Presporo se uspostavlja mreža usluga za podršku biološkim porodicama, naročito onim koje imaju decu sa teškim smetnjama u razvoju, pa se ta deca još uvek smeštaju u institucije, daleko od roditelja. Smeštanje dece u ustanove predstavlja jedan od oblika isključivanja. A i velikom broju dece sa smetnjama u razvoju koja žive sa svojim porodicama još u su uskraćena mnoga prava, pa ni ona nisu deo zajednice kao njeni ravnopravni članovi. Deca iz romskih porodica neproporcionalno su zastupljena u institucionalnom smeštaju jer nisu donesene odgovarajuće mere za podršku njihovim porodicama i zajednicama. S druge strane, u predškolskim ustanovama i drugim oblicima dnevnog zbrinjavanja koje su od vitalnog značaja za podršku porodicama zanemarljiv je broj dece sa smetnjama u razvoju kao i romske dece. Preraspodela sredstava u korist usluga u zajednici trebalo bi da omogući da najugroženiji ne budu isključeni iz sistema usluga koje su potrebne porodici i detetu za razvoj socijalnih veština potrebnih za samostalan i aktivan život u zajednici.

U Srbiji je vidan napredak u transformaciji institucija za decu bez roditeljskog staranja za koje se u sve većem broju brinu hraniteljske porodice. I za decu sa smetnjama u razvoju koja su bez roditeljskog staranja moguće je ostvariti uslove porodičnog života u adekvatno obučenim hraniteljskim porodicama ili u malim grupnim zajednicama u sredinama detetovog porekla. Novim zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji se primenjuje od početka ove školske godine, krenulo se ka ostvarivanju obrazovne inkluzije kao preduslova za društvenu uključenost. Kada taj proces zaživi u potpunosti Srbija će se svrstati među zemlje koje su sa deklarativnih prešle na stvarne pozitivne promene u ostvarivanju dečjih prava.

Bez poštovanja deteta nije moguć optimalan razvoj ni deteta ni društva, a to u najvećoj meri ne zavisi od rešavanja ekonomske krize. Poštovanje fizičkog integriteta i digniteta pojedinca je pravo koje se bukvalno nikada ne postavlja kao pitanje kada je reč o odraslim osobama, ali to isto pravo je najmanje poštovano kada je u pitanju dete. Potpuno je neprihvatljivo da u Srbiji i danas, uprkos mnogobrojnim merama i preduzetim aktivnostima, još uvek više od dve trećine roditelja upotrebljava neku vrstu nasilnih mera za disciplinovanje svoje dece, i da dve trećine dece trpi povremeno nasilje u školama. Svakog dana na desetine hiljada dece izloženo je nekoj vrsti nasilja, bilo da se radi o vređanju, ponižavanju, ucenjivanju, isključivanju iz društva, bilo o fizičkom nasilju. Dete najviše uči o socijalnim odnosima i o načinu rešavanja konflikata iz svog vlastitog iskustva. Ekonomska kriza može uticati na porast nasilja među decom i mladima, ali ovakav uticaj može da se umanji pojačanom svešću i akcijom svih važnih aktera. Deca nisu biračko telo, nemaju pravo glasa. Odgovornost za sistem društvenih vrednosti koji podržava kulturu nenasilja, tolerantnost, razumevanje razlika i solidarnosti – imaju odrasli. Odrasli, u bilo kojoj svojoj ulozi, roditelja, stručnjaka, službenika, člana komisije ili običnog građanina – treba da ispune svoje dužnosti uvažavanja i poštovanja deteta kao subjekta prava.

Nije slučajno da Konvencija o pravima deteta, koju je i Srbija ratifikovala pre 20 godina, zahteva da se za svaku etapu detinjstva ostvare potrebni uslovi u detetovom okruženju da bi se omogućio optimalan razvoj svih njegovih potencijala. Materijalni uslovi su minimum, ali oni nisu dovoljni, jer bez socijalne uključenosti, bezbednosti, emotivne podrške i stimulativnih mogućnosti, optimalan razvoj nije moguć.

*Direktorka Unicefa u Srbiji