Srbija je (s)nežni vrt

Ovih dana, nekako istovremeno, pojavile su se dve nove knjige Dragana Lakićevića (1954), pesnika, pripovedača, romansijera, esejiste, velikog poznavaoca naše narodne književnosti. Izdavačka ustanova Eparhije kanadske – „Istočnik” objavila je njegovu knjigu kratkih priča „Štap patrijarha Pavla”. Ista izdavačka kuća prethodno je objavila Lakićevićeve knjige „Štap Svetog Save” (drugo izdanje), „Misli Vladike Nikolaja” i „Misli Prepodobnog oca Justina Ćelijskog”. Izdavačka kuća „Partenon” iz Beograda, u biblioteci „Srboljublje”, objavila je Lakićevićevu zbirku pesama „Snežni vrt”.

Dragan Lakićević, autor je zbirki pesama: „Između nas zima”, „Drugo lice”, „Istorija bolesti”, „Boginja iz mašine”, „Bog na Kosovu”, „Porodični album”, „Porodični azbučnik”, „Sveće na snegu”, „Sneg pada, dušo”, zatim romana: „Studengrad”, „Zemaljski ključ”, „Četni đavo”, „Mastermajnd”, „Anđeo smrti”, „Ljubavna knjižica”, zbirki priča: „Guslar na harmonici” i „Ludački rukopis”, knjiga za decu i omladinu: „Bajka o jabuci”, „Mač kneza Stefana”, „Princeza i lav”, „Vitez Viline gore”, „Beogradska princeza”, „Goca je nešto lepo”, „Robin Hud iz Topčiderske šume”…

Knjiga „Štap patrijarha Pavla” doživela je dva izdanja, u pripremi je treće?

Objašnjavajući Njegovom Preosveštenstvu episkopu kanadskom g. Georgiju zašto sam u vreme sahrane patrijarha srpskog morao ostati kod kuće, rekao sam mu da sam tada pisao legende o Njegovoj Svetosti, i vladika mi ih je ubrzo zatražio – izdanje za slavu „Istočnika”. Knjiga je izašla u vreme Sabora SPC, pa su neke naše vladike razgrabile prvo izdanje. Čitaće ih Srbi po svetu, najviše u Kanadi, gde postoji velika srpska kulturna zajednica… Treće izdanje planirano je za Sajam knjiga i biće prošireno sa dvadesetak novih legendi.

Ovo je knjiga o patrijarhu Pavlu – običnom čoveku, kojeg srećemo u crkvi, na ulici, u gradskom prevozu, sa obaveznim štapom u ruci?

Zato što je bio običan, naš blaženopočivši patrijarh bio je neobičan. I ko ga je jednom nakratko sreo, činilo mu se da je to trajalo dugo, da je samo njemu nešto rekao i da mu je ostao kao blizak rod – sve bi mu poverio, pa i svoju dušu… Kad se upokojio, shvatili smo da je bio uzor u svemu – u pojedinačnom, i u javnom životu… U vreme velikog povratka naših ljudi crkvi, on je bio oličenje vrline i mere… U vreme kad njegov narod i naša vera stradaju i raspinju se na krst mučeništva osude, progona i poruge – on svetli svojim amanetom: „Budimo ljudi”… „Jer šta je slavnije od mučeništva i šta je dragocenije od stradanja za Hrista” – stoji u „Žitijima Svetih”… I one narodne legende o Svetom Savi i o Marku Kraljeviću – nastale su iz čuda ljubavi i divljenja.

S druge strane, ovo je knjiga o patrijarhu Pavlu – živom svecu?

Tako je. U ono vreme, i Justin Ćelijski svog prethodnika vladiku Nikolaja Žičkog i Ohridskog zvao je živim svecem još za života Lelićkog svetitelja… Pavle je na presto naše Crkve došao sa kosovskog stuba-sudilišta, podsećao na apostole iz narodnih priča. Njegova blaga reč bila je i molitva i opomena… „Štap patrijarha Pavla” moderno je književno žitije i pesnički vid razumevanja našeg prvog molitvenika pred Gospodom.

U kojoj meri ste koristili već postojeće anegdote o patrijarhu Pavlu?

Za njegovog života pričalo se o njemu na stotine anegdota – bisera duha i mudrosti ovog malenog velikog čoveka. Neko se spremao i da ih sakupi… Kad se upokojio, anegdote su se pretvorile u legende, a legenda ima više duhovnog nego svetovnog: mudrost prirodnim putem postane veronauka… Ja sam samo produžio svoje legende o Svetom Savi i o Kosovu… A neki svedoci, koji su dobro poznavali patrijarha Pavla, sada garantuju da su i legende koje sam u većini izmislio – sasvim istinite.

U zbirci „Snežni vrt” nalaze se nove pesme, samo nekoliko je objavljeno u Letopisu Matice srpske.

I u kragujevačkom „Liparu”… To su moje redovne pesme – lirske, razne, pojedinačne: distisi, katreni, soneti… Posle knjige „Sneg pada, dušo” (2004), dugo nisam ni stiha zapisao. Opet sam pomišljao da je gotovo: nisam više mlad… A onda, za tri godine, „u jeziku tom rasadniku, i ritmu nekog višeg sklada” – „Snežni vrt”.

Reč je o urbanim stihovima, svakodnevnim prizorima iz gradskog života. Obično – u pesmi postaje – neobično?

Lirski je pesnik najvećma osetljiv na sopstveni život i okruženje. Ono što se dotaklo moje senzibilnosti – našlo se u ovim pesmama: okvirno, najviše „tačkice” Beograda i Topčidera – zakutak tišine koji je mene usvojio jer sam i ja tu sebe našao, ali ima izleta do Morače i do Kanade, gde je, isto, pokoju noć noćio moj duh: strah i trepet… Grad je u poeziji onda kada je duša grada u tkivu pesme. U pesmi boravi univerzalni lični grad – Beograd, svako njegovo stablo, puls prošlosti.

Tu su i pesme o zavičaju, u koje je stala čitava naša istorija, tradicija, duša naroda?

Zavičaj nije samo mesto gde smo se rodili i othranili, nego i mesto gde doživljavamo dramatična saznanja. A ono što je saznao srpski pesnik – o sebi i svom rodu, sudbini i udesu – dramatično je i dostojno pesničke forme. Otud pesma-slikovnica „Kratka istorija Srbije”.

Posebno vas zanima sudbina Srbije, koja se našla na vetrometini istorije. Provejava nada, ali su pesimistički tonovi snažniji?

Srbija je uvek na vetrometini, ali nas, njenu decu, iznenade novi vidovi „vetrometine”, cinizam i planetarna nepravda prema ovoj „zemlji-bašti” i njenom dobrom duhu… Nismo mi, dabome, ni savršeni ni bezgrešni, ali iznenađuju zločin i kazna kojima nas opterećuje „istorija-bajka sa mnogo patuljaka”… Opet, ko zna i oseća istinske vrednosti Srbije, i ko veruje u Božju pravdu, on mora biti optimist… Ko voli svoju zemlju, on je radostan što živi u njoj… Za pesnika, Srbija je isto vrt. U mom slučaju – (s)nežni vrt, zavejan metafizičkim snegom nevine čistote, raj iz kojeg nas izgone – ako je zagade, omrznu i ponize u sopstvenim očima i sopstvenom biću.

Naslov ove pesničke knjige, kao i nekoliko prethodnih, asocira na nešto belo, čisto, plemenito. Vreme, u kojem živimo, nije tako?

Sneg je opsesija mnogih pesnika. Taj silazak beline sa neba na zemlju uzbuđuje i one koji ne pomišljaju na Silazak Isusa Hrista… Čudesnost snežne slike čini emotivnu čaroliju koja pokreće umetnost, pesničku možda više nego likovnu… Sneg ima svoju nežnost koja utiče na svako osećanje – i ono tanano čini još tananijim – lirskom građom… Svekoliko ljudsko smeće pokrije i opere jedan božji sneg… O vremenu u kojem smo živeli – po knjigama, prevodima, poduhvatima – činiće se da smo živeli u velikom blagostanju i dostojanstvu.

Zoran Radisavljević