Svet i Obama

Amerika nije samo još jedna zemlja, već dominantna globalna sila, pa je zato ishod njenih međuizbora – obnove Kongresa između dve predsedničke trke, analiziran na svim meridijanima.

Iako su se politička koplja između Obaminih demokrata i republikanaca ukrštala na glavnoj unutrašnjoj areni, nedovoljno oporavljenoj ekonomiji, a spoljnopolitičke teme, pa čak i njena dva rata, bile sasvim po strani, novi odnos snaga u Kongresu neizbežno donosi dileme da li će to uticati i na Obaminu diplomatsku agendu i njen glavni element, odricanje od unilateralizma, koji je za sasvim kratko vreme poboljšao sliku Amerike u svetu, a njenom predsedniku doneo i (osporavanu) Nobelovu nagradu za mir.

Uprkos nekim strahovanjima – najglasnija su zasad ona iz Rusije: da će nova situacija poništiti efekte „resetovanja”, odnosno novog radnog razumevanja dve sile od 2009. naovamo – nema izgleda za neke suštinske promene američkog spoljnopolitičkog kursa.

Glavni razlog je postojanost američkih interesa u svetu, da ostane glavna sila i glavni arbitar, da svoju moć koristi za ishode koji njoj odgovaraju, gde god se nešto raspliće.

Na Bliskom istoku to je podrška Izraelu (i nadzor nad naftnim izvorima), uprkos želji i praktičnim nastojanjima da se načini proboj u rešavanju palestinskog pitanja, kao i suprotstavljanje nuklearizaciji Irana.

Dok se nesrećno poglavlje ratovanja u Iraku privodi kraju, u Avganistanu, ratu koji je Obama „usvojio”, zbog situacije na terenu biće nastavljeno traganje za formulom koja će omogućiti da se odande što pre povuče.

U Aziji, gde ovih dana kreće u posete Indiji i Indoneziji, ali svraća i u Južnu Koreju i Japan, na samit G-20 i Pacifički ekonomski forum, glavni fokus je Kina, koja jača ne samo kao ekonomska, nego kao i vojna sila, tražeći u tom procesu da joj se prizna zona uticaja. Za strategijom pariranja tome, Amerika još traga.

U Evropi, prekoatlantsko savezništvo je stabilno, premda mu predstoji važan posao: redefinisanje novog strateškog koncepta NATO, odnosno pronalaženja razloga za postojanje vojnog pakta napravljenog za prohujalo vreme u novom svetu.

Na Balkanu, posao se smatra završenim: državnost Kosova je za SAD svršena činjenica, kraj procesa raspada bivše Jugoslavije i stabilizacija celog regiona. Otuda vidni napori da se poboljšaju odnosi sa Srbijom i izvesna zabrinutost zbog stanja u BiH. Vaskrs snova o velikoj Albaniji ovih dana zato je samo dokaz da mašta može svašta.

Dugoročno međutim, Amerika je suočena sa relativnim opadanjem svoje moći, što se vidi i po njenim mukama iznutra. Zbog slabije pozicije kod kuće, Obama bi mogao da bude aktivniji na svetskoj sceni, gde su njegova postignuća takođe manja od velikih očekivanja koja je podstakao, ali nikako kao remetilački faktor. Amerika za to nema više volje – ni para.