Tražim insajdera za srpsku kulturu

On je, ističe, čovek sa viškom energije, pa mu nije teško da, uprkos svim teškoćama, sebi i svojoj porodici omogući ono što mu je najvažnije: kvalitetan život u svakom pogledu.

Ivan Bekjarev, glumac, profesor glume i javnog nastupa, rođen je 6. aprila 1946. u Beogradu, u braku Đorđa, ekonomiste, i Radmile, domaćice.

Glumom je počeo da se bavi još u osnovnoj školi. U  gimnaziji je to već bilo profesionalno. A na Fakultetu dramskih umetnosti uz njega su, sticajem okolnosti, bili  najbolji profesori!

U braku sa Milkom, pravnikom, ima sina Vanju (35), stručnjaka za menadžment.

Ko Vas je uveo na scenu?

Moje prve komšije i velemajstori glume bili su Olivera i Rade Marković. Stanovali smo u istoj zgradi. Pozivao sam ih na sve moje amaterske predstave i oni su, ponekad, dolazili. A jednog dana su mi priredili iznenađenje koje sam doživeo kao čudo...

Šta se dogodilo?

Zaustavili su me na stepeništu i kazali mi da imaju ulogu za mene u pozorištu koje su oni osnovali. Tada sam bio na sceni sa Oliverom, Radetom, Mićom Tomićem, Predragom Tasovcem, Gutom Dobričaninom, Pavlom Minčićem... I sa tom predstavom smo obišli Jugoslaviju. Bilo mi je više nego lepo, a i dobro sam zarađivao. Za Akademiju su me pripremali Olivera i Rade.

Ko Vam je bio mentor na Akademiji?

Šef klase nam je bio Minja Dedić, a zatim nas je vodio Milenko Maričić, a u jednom delu nastave, na četvrtoj godini, pri radu na antičkom i klasičnom stihu, profesor nam je bio čuveni Mata Milošević. Tako sam od početka do kraja studiranja glume imao idealnu kombinaciju pedagoga.

A ko je još bio član Vaše klase?

Bili su tu Milan Gutović, Josif Tatić, Đurđija Cvetić, Sonja Jauković, Dobrila Ilić, Svetlana Bojković, Vesna Latinger. Preko Vesne i Đurđe smo se vezali za „Politiku”, jer su im supruzi bili novinari Pavle Lukač i Avdo Mujčinović.

Ko Vas je uveo na scenu JDP-a?

Učinio je to 1968. godine Bojan Stupica. Primio je većinu nas koji smo diplomirali sa predstavom „Gospođa ministarka”. Proglasili su nas tada za „Bojanove bebe”. Bilo je to čudo za ono vreme. A bilo bi i za ovo kad bi neki direktor pozorišta primio dvadesetak mladih glumaca.

... a ko u Studio B?

Glumac Stevo Žigon je znao i za moj voditeljski rad, pa je predložio osnivaču Studija B da uzme mene za saradnika. Bio sam član prve ekipe ove radio-stanice koju je osnovala „Borba”. Bio sam prvi voditelj, pa i kreator čitavog voditeljskog rada. Tako sam 1. aprila 1970. godine poželeo slušaocima „dobar dan” sa ove radio-stanice. I već prve godine postojanja Studio B je oborio sve rekorde slušanosti. A potom sam prešao u Radio Beograd, tačnije u Dvestadvojku.

Koje uloge posebno pamtite?

U Jugoslovenskom dramskom sam bio trideset tri godine. U tom periodu sam imao oko dvadeset glavnih i četrdesetak drugih uloga. Izdvojio bih predstave „Mario Mađioničar”, „Ne očajavajte nikad”, „Zvrčak”, „Dundo Maroje”, „Noćas je noć”, u Teatru T igrao sam Sanča Pansu, a u Narodnom pozorištu sam za predstavu „Pobratim” dobio Oktobarsku nagradu Beograda...

A na televiziji?

Najbolju ulogu odigrao sam u seriji „Banjica”. Reč je o banjičkom logoru. Igrao sam upravnika logora Vujkovića. Posle toga izdvajam „Bolji život” i moju ulogu Kurčubića, pa uloga Despotovića u „Srećnim ljudima”... A igrao sam i u TV dramama, kao na primer u „Sumnjivom licu” gde sam bio Jerotije...

Zašto više niste u pozorištu?

Otišao sam da bih bio profesor glume. Ali još igram u pozorištu Slavija, čak sedam glavnih uloga, jer tu su odnosi odlični, dok je u JDP-u bilo, sportski rečeno, faulova svih vrsta.

Kako sad žive pozorišta?

Godinama isti ljudi vode srpski teatar i doveli su ga na najniže grane. A tome je kumovao i Bitef, jer je najveći potrošač para. A i poremetio je dobar ukus naše publike koja više ne zna ni gde je ni šta gleda. A u stvari vidi da najveći deo predstava na Bitefu ne valja. Ali, sutra u novinama čita hvalospeve o tim predstavama..!

Kako to objašnjavate?

Bogaćenjem onih koji vode pozorišta! Danas, na primer, Beograd ima manje pozorišta nego Tirana, ali vrlo verovatno ima više premijera nego London. To je moguće zato što premijera košta najmanje 50.000 evra. I zato ih u Beogradu ima svaka dva, tri dana. Kad se ove dve brojke pomnože, videćete koliki je to novac. A istu „uniformu” imaju i oni koji daju novac i oni koji rade i oni koji im pišu kritike...

Zašto to ne kažete javno?

Rekao sam mnogo puta, a kazao sam i njihova imena. Međutim, njima se ništa nije dogodilo, a meni jeste. Sve su mi poslove uzeli. I zato bih voleo da neki Insajder pročešlja očigledne sukobe interesa, nepotizme i korupciju na kulturnoj sceni Srbije.

Da li je imati jahtu znak uspeha?

Jeste uspeh imati jahtu u Beogradu. Doduše, moja je polovna i stara više od deset godina. Ali, kakav je to uspeh ako ja glisiram jednom u mesec dana. Jer, za sat vožnje mi treba 200 evra. Pa sad kažite da li sam čovek iz džet-seta? Ali, volim boravak na vodi. Uvek sam imao čamce sa kabinom. Sa jednom takvom „jahtom”, od deset konjskih snaga, obilazio sam godinama sva ostrva na Jadranskom moru.

Koliko ste bili u sportu?

Uspeli sam rekreativac i potpuno neuspeli sportista. Igrao sam kao junior fudbal u Zvezdi, ali Miljanić me diplomatski izveo sa terena i rekao mi da probam u Palilulcu... Ipak, ostala mi je ljubav prema sportu. Da nisam glumac, sigurno bih bio sportski novinar. Član sam skupština fudbalskog i košarkaškog kluba Crvena zvezda...

Šta je sad sa Zvezdom?

Mislim da Zvezda sama sebi kopa jamu. To se vidi po ponašanju nekih ljudi u klubu. Na primer: zasmetao mi je njihov odnos prema Vladimiru Petroviću Pižonu, Zvezdinoj zvezdi, kad je sklonjen sa mesta trenera, kao i neprestano omalovažavanje uspeha Dragana Stojkovića Piksija. A i predsednik Lukić se okružio ljudima kojima tu nije mesto, pa često ne smem ni da kažem šta mislim. Zato ću se verovatno povući iz uprave Zvezde.

Koje žene su „Vaše”?

Muškarac progoni ženu sve dok ona njega ne ulovi. Naravno da su žene uvek birale i srećan sam što je moja Mikica izabrala mene. Žene su uvek bile moja opsesija. Volim sve što je lepo. I žene jesu nešto najlepše što je priroda stvorila. Ali, sa ženama čovek mora da bude jako, jako oprezan.

A šta posebno volite kod žena?

Pamet, šarm i zdrav, veseo duh. A volim žene i ljude uopšte čija reč nešto znači. To je jako važno u svim odnosima, posebno u ljubavi. Jer, ljubav je pre svega izraz poverenja. Ako se to postigne, onda ljubav, u svakom slučaju, postoji. Sve ostalo je varka...

O čemu pričate sa Marijanom Mateus?

Sve što sam radio za nju, na njenim promocijama, bilo je besplatno. Ne plaćam ni ja nju, ni ona mene. Zamoljen sam da se pojavim na promociji njene knjige. I ja sam to učinio. Posle me Marijana pozvala na svoju modnu reviju. Bili smo potom na par večera zajedno... Ali, uvek je tu bila i moja Mikica.