Grad kao pozorište

Neko je bio razočaran, neko besan, ali većina je gotovo detinjasto učestvovala u zaista jedinstvenoj Bitefovoj predstavi "Kargo Sofija–Beograd". Potpisuje je reditelj "bejbi fejsa" Stefan Kaegi, rođen u Švajcarskoj 1972. godine. U susretu s ovim mladim umetnikom u Bitef teatru bilo je, što zbog pljuska što zbog neobaveštenosti, tek nekoliko učesnika. Ali, zato je pitanja bilo napretek.
Kaegi voli više da otkriva teatralnost u svakodnevnom životu nego, kako kaže, da režira drame. Prepliće realnost i fikciju, montira dokumentarni materijal, pravi teatarske intervencije otkrivajući ono što je pozorište u svakodnevnom životu.

Studirao je vizuelne umetnosti u Cirihu, i performans na Univerzitetu u Gisenu u Nemačkoj. Putovao je i pravio predstave u Argentini, Brazilu, Austriji, Poljskoj, Bugarskoj, u Kalkuti u Indiji… Interesuju ga urbani sadržaji i, otuda, njegove predstave poput ove na Bitefu, u kojima se publika vozi kao kargo, kao teret u šleperu.

Glumci su profesionalci, vozači iz Bugarske, u beogradskoj predstavi Vencislav i Slavko. Izabrani su na audiciji od 40 vozača teretnih kamiona. Kaegi je imao i produkcijske ture na motorima, pogrebnu svečanost za kućne ljubimce, audio šetnje. Njemu je čitav grad pozornica, a neizbežan je gost svih značajnih svetskih festivala, od Bogote do Avinjona i Bitefa.

Dobitnik je brojnih nagrada. Pre šest godina osnovao je svoj pozorišni brend, "Rimini Protokol". Prvi komad je bio o suočavanju osamdesetogodišnjih žena, starica, sa – bolidima Formule 1. Za pozorište u Hamburgu grupa, sastavljena od pogrebnika, muzičara orkestara za sahrane, studenata hirurgije u režiji bizarnog Kaegija, igrala je predstavu "Deadline". Veliki politički odjek imala je verna replika osamnaestosatne sednice iz Bundestaga. Pod nazivom "Dojčland 2" na Svetskom pozorišnom festivalu u njoj je učestvovalo blizu 200 građana bivše prestonice Bona. A za potrebe predstave "Call Cutta" osnovao je pozivni centar u Kalkuti, kojim je publika u Berlinu upravljala pomoću svojih mobilnih telefona.

U Kaegijevim predstavama nema zadate dramaturgije, ukida se razlika između umetnosti i stvarnosti, a gledalac je taj koji određuje kriterijume autentičnosti.

Tokom ove godine Stefan Kaegi radiće projekte u Berlinu, Cirihu, Sofiji, Diseldorfu i Sao Paulu.

Odnos stvarnosti i fikcije u predstavi "Kargo Sofija–Beograd" koja je izvedena na Bitefu bilo je pitanje koje je postavila moderator susreta, Bojana Munjina.

– To kao što ste videli nije klasičan komad. On nekad zavisi od lepog ili kišnog vremena, od saobraćaja u koji zapadne šleper. Gledaoci su izloženi pogledima prolaznika, u zavisnosti od ugla, jer je staklo zatamnjeno. A uostalom svako od nas ima u svojoj glavi nekakav mizanscen teatra života. Ova predstava se dešava na ulici, a publika je u šleperu. Gledaoci mogu da čitaju predstavu sleva udesno ili zdesna ulevo, i da prizore iz života posmatraju kako da je u pitanju film. Oni, zapravo, "čitaju" prizore, pejzaže kroz koje se prolazi, a ne knjigu.

Kako smo bili od onih kojima se predstava dopala (ako govorimo u tim kategorijama ukusa), jer je, pre svega, izvan klasičnog rijaliti šoua koji nam servira televizija, pitali smo reditelja kako je došao na ideju da koristi baš ovakav postupak i kako je izabrao glumce?

– Prošle godine, kada sam bio u Sofiji, dao sam oglas u novinama da tražim šofere šlepera za uloge u predstavi. Javilo se više od 40 šofera, ja sam se odlučio za ovu dvojicu. Objasnio sam im šta očekujem od njih. Razgovarali smo o njihovom životu, i ta mi je priča bila jako interesantna. Bilo je i drugih šofera ali, ja sam se odlučio za Bugare jer su oni iz zemlje na sredokraći istoka i zapada. Kada vam oni pričaju o zemljama kroz koje prolaze to je sasvim drugačije od onoga kada u tu zemlju odete na letovanje. Baš kao što sam ja bio u Španiji, na primer. Oni su videli mesta na kojima ja nikad ne bih mogao da budem. Onda sam odlučio da kupim šleper, snimili smo nešto na videu. Priča koju su mi ispričali jeste za psihoanalitičara; naime, kada vozite, ostavljate sve za sobom. Uveče vidite samo farove automobila. Ne vidite lica. Za njih oni i ne mare, jer vozači šlepera misle samo na svoju porodicu. U retrovizoru ostaju gradovi i predeli, kao kakve vizije. Zato me je interesovalo šta se zbiva u njihovoj svesti, u svesti ljudi koji prenose sve ono što mi posle kupujemo u supermarketima. Ko od nas, kada nabavlja te proizvode, uopšte pomisli na te ljude koji su ih dovezli ko zna iz koje zemlje? Posle koliko nedelja neprekidne vožnje! Da li razmišljamo šta rade njihove porodice u to vreme?

– Saznao sam i kako su u Iranu "Plejboj" razmenili za 300 litara dizel goriva! Bili smo u nekoliko gradova i ja, zapravo, moram ispočetka da režiram predstavu jer nikad ne znam koliko će "performera " biti napolju. Nekad ih je i više hiljada, a sve zavisi od toga kroz koje delove grada prolazimo, kakav je carinski deo, luka, benzinska pumpa, perionica automobili pokraj kojih se prolazi… Nije lako rešiti te logističke probleme. Oni se uvek razlikuju od grada do grada.

Stefan Kaegi se bavi stvarnošću, kaže, i dodaje da je dobro što je upitan šta misli o rijaliti šou. Jer, ovaj performans to nije.

– To nije domen ni takvog, ni televizijskih šoua, već je priča, okvir o životu ljudi. Zato je ova predstava bliža filmu a ne televiziji, jer za televiziju postoji daljinski upravljač, kojim možete da promenite kanal ili isključite aparat. A to je bitna razlika. Ovde su živi ljudi i živi kontakti publike, glumaca, prolaznika…