Pepeljuga iz ciglane

Novi Sad – Ako moderne bajke postoje, onda je to priča o Pepeljugi iz ciglane. Bilo je davno, kada se siromašna devojčica igrala sama u selu Loku kod Titela. Bela deca su je izbegavala jer je Romkinja, ali devojčica je bila dovoljna sama sebi. Kada su joj se roditelji razveli, imala je šest godina. Sa majkom i starijom sestrom je prešla u Žabalj. Menjale su stanove kao podstanari, majka se zaposlila u ciglani kao fizička radnica. Prenosila je blokove cigala od jutra do mraka, a kada bi se uveče konačno dokopala slobode, u nekoj od udžerica, devojčici je govorila sebi samo jedno: „Moraš završiti školu i uspeti”.

Devojčica se zaposlila u ciglani. Teglila je cigle od jutra do mraka, muškarci su ponižavali lepu devojčicu koja se pretvarala u devojku, noću je plakala i ponavljala glasno ono što joj je govorila majka... Više od dvadeset godina kasnije, mr Marija Aleksandrović, direktorka na projektu inkluzije romskih učenika u srednjim školama u AP Vojvodina, odbija da odemo do kapije famozne ciglane i fotografišemo je.

„Ne želim da se setim tih dana psovki i uvreda, ne želim ni da vidim to mesto”, kaže tridesetosmogodišnja funkcionerka vojvođanske vlade u svojoj kancelariji, na čijim zidovima su njene zajedničke fotografije sa majkom, sestrom i bratom.

Telefon neprestano zvoni. Roditelji romske dece se raspituju za stipendije, žale joj se na nepodnošljivo težak život, misle da razgovaraju sa nekim od birokrata koji će ih posle minut ili dva otkačiti. Marija ih brzo razuverava: „Verujte, dobro znam kako vam je”.

Epsko-lirska poezija o bolnom životu vojvođanskih Roma iz ravnice, koja je bila tema njenog magistarskog rada, magična je kao i njena sudbina. Počela je sa dna, uspinjući se na društvenoj lestvici bez pomoći države, finansijskih donacija iz Brisela i mantri o uključivanju Roma u svakodnevni život, što je jedna od deset evropskih zapovesti za sledeću godinu, koje treba ispuniti kako bismo dobili status kandidata i počeli pregovore za ulazak u EU.

Sreća je za vladu što će upravo Marija, kao predsednica Odbora za obrazovanje u Romskom nacionalnom savetu, biti jedna od onih koji sprovode konkretne projekte u domenu obrazovanja, ključnog problema romske zajednice.

„Možda glupo zvuči, ali ja sam oduvek znala da ću biti profesor srpskog jezika i književnosti, još u poljoprivrednoj školi. A moglo je da ispadne drugačije. Udala sam se mlada, za čoveka koji nije radio, pa smo živeli u porodičnoj kući njegovog oca, u vreme najveće hiperinflacije 1993. godine. To nije bila prodaja, već tinejdžerska ljubav. Rodila sam sina, ali se brak posle godinu dana raspao. Vratila sam se majci u Žabalj, počela da radim na njivama kako bismo preživele. Onda me majka zaposlila u ciglani. Jednog dana, na nogu mi je pao betonski blok i slomio prst. Shvatila sam da moram da bežim iz Žablja”.

Otišla je u Novi Sad i počela da čisti stambene zgrade. Putovala je gradskim prevozom noseći kofu, četke i deterdžent u rukama. „Osećala sam se kao u ciglani. Dobijem da čistim zgradu od šest, sedam spratova, molim stanare da napunim kofu toplom vodom, oni mi tresnu vrata pred nosem. Posle izađu da provere da li sam očistila ispod otirača. Jednom je počela da mi curi krv iz nosa, ja se vratim kući i zaplačem: „Majko, ovo je propast. Svoj obraz sam stavila u džep”. Ona me je tešila: „Ne, ti samo pošteno zarađuješ za hleb”.

Više od godinu dana je čistila stepenište, sakupljajući novac za studije. Konačno je imala cilj i namerno je na posao dolazila obučena kao gospođica, zatim je oblačila uniformu spremačice, dizala nos i marširala sa kofom i četkama Novim Sadom. „Poniženje, to je jedina reč koje se sećam”, kaže ona, pamteći kako je majka nagovorila da upiše vanredno za kuvara, ali je i to bilo uzalud. Javljala se na oglase, ali kada bi je gazde videle, shvatila je: „Niko ne želi da im Romi spremaju hranu. Opet sam bila nesrećna i jadna”.

Konačno je upisala srpski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Upoznala je poznatog romologa Trifuna Simića i Svenku Savić, koja je uključila u projekat mentorske podrške romskim studentima. Prve godine studija, bila je stipendista Fonda za otvoreno društvo, a zatim je radila još dva posla: kao pi-ar u Ker internešenelu i u Ekumenskoj humanitarnoj organizaciji, sa romskom decom u naselju Bangladeš.

„Učila sam u autobusu, na relaciji Beograd–Novi Sad. Diplomirala sam i moj život je dobio drugu dimenziju. Kada sam upisivala studije, bilo je svega još četiri ili pet Romkinja na fakultetu. Ove godine smo upisali 200 Roma”.

Ona je svesna da Vlada Srbije za Rome čini mnogo više od pojedinih zemalja Evropske unije, ali poručuje mladim Romkinjama da preuzmu sudbinu u svoje ruke, zacrtaju ciljeve, a zatim sruše prepreke i predrasude. „Previše smo skromne i klonemo pred poniženjima. Kada sam spremala magistraturu, u vladi sam radila do 16 časova, a onda odlazila u Maticu srpsku i čitala do uveče. Potom bih trčala kući i učila sa sinom. Ipak je presudna uloga roditelja koji moraju da podržavaju svoju decu i shvate da je njihovo obrazovanje ključno”, priča Marija.

Sada se pred njom otvaraju sva vrata. Iz SANU je dobila poziv za predavanje, sprema doktorsku disertaciju, ali ponekad se dogodi da ode u goste kod prijatelja u neku od zgrada koje je čistila i tada je preplavljuju bolna sećanja.

Ciglana u kojoj je radila je zatvorena. Marija živi u porodičnoj kući u Žablju sa šesnaestogodišnjim sinom Ivanom, koji sanja da se bavi politikom. Sa njima je majka Draga. Ta hrabra žena je podigla porodičnu kuću na kredit, štedeći od skromne plate, nikada nije naučila da čita i piše, ali je konačno spokojna, jer je njen san ostvaren. Marijina sestra Negica je šef kuhinje u jednom restoranu na putu Zrenjanin–Žabalj, što znači da su se vremena promenila. Romkinja ipak može spremati hranu za „bele”. Marijin brat Sava je diplomirao ekonomiju i radi u novosadskoj Gradskoj kući.

Marija je, posle razgovora za „Politiku”, otrčala po svoj prvi automobil u životu, polovni „jugo”. Voziće ga do proleća, a onda će kupiti kola koja više odgovaraju njenom karakteru. Biće to „golf”.

„Zaslužila sam to, nego šta!”, rekla je, prebacujući nehajno crvenu maramu oko vrata.
Aleksandar Apostolovski

-----------------------------------------------------------
Stipendiranje srednjoškolaca Vojvodine
Marija Aleksandrović predaje romski jezik i književnost na visokoj strukovnoj školi za obrazovanje vaspitača u Vršcu. Od sledećeg semestra predavaće kulturu govora i književnost za decu.

Predsednica je nevladine organizacije Istraživači Romi i vodi Žensku mrežu Vojvodine.
Međutim, njen posao direktora na projektu inkluzije romskih učenika u srednjim školama smatra najvažnijim.

– Ovo je četvrta godina tog projekta. Prve godine, program je obuhvatao 355 dece od prvog do četvrtog razreda srednje škole, koji su dobijali 48 evra mesečno.