Biografija jednog kaputa
Možda i sasvim slučajno, lično poznajem mnoge visoke državne funkcionere. Sa nekima sam obilazio tribine u pobunjenim gradovima Srbije pred 5. oktobar 2000. godine.
U to vreme po odeći se videlo da su to ljudi skromnog imovnog stanja. Nosili su odela iz „Jumka“, ili slične ekskluzivne stvari. Tvrdili su da se nikada neće promeniti, mada, koliko se čuje, vranjska fabrika narodnog odela ne kroji više kapute za niži sloj, ako uopšte nešto kroji.
Nekoliko godina posle prevrata, sa profesorom Čavoškim i jednim svežim liderom u usponu, bio sam gost u studiju TV „Politika”. Profesor mi je u jednom trenutku diskretno kazao: „Vidite kakvo odelo ovaj nosi, a pogledajte naše sakoe!“
Smatrao sam da za tu priliku nisam bio preterano loše odeven, i nije mi bilo pravo, te sam odgovorio: „Što, šta fali mom sakou?“
Profesor Kosta je samo odmahnuo rukom i rekao: „Ma, hajte, molim vas!“
Moji poznanici sa tribina davno su u visokoj klasi, za samo nekoliko godina pogubili su sve veze sa svojim sirotinjskim poreklom. Profesora Čavoškog ne srećem više kako bih čuo najnoviji osvrt na zakasneli srpski egalitarizam. Bilo bi naopako da se naši politički reprezenti posle svega oblače u konfekcijskim muzejima i nestalim robnim kućama. Posle onog rata, naše učiteljice su neumorno ponavljale zadate parole, kako bi nam utuvile narodnu bedu kao dugotrajan, možda jedini način života: „Odelo ne čini čoveka!“ „Zakrpljen, ali čist!“
Naučili smo da nas bolji život čeka samo u budućnosti.
Mnogi su ostareli, uvereni da budućnost uporno stagnira, i čak korača unatrag, zajedno sa njima. Zato je ovo jedno viđenje siromašne Srbije, koja je „bogata rudama i drugim prirodnim resursima“. Malo koji đak, ma koliko bistar, teško bi uspevao da rastumači sebi i svom manje darovitom kolegi u skamiji tu ubitačnu kontroverzu. Siromašni smo jer smo bogati rudama. A tu su još i šume, polja, planine: Šumadija, Vojvodina, Pomoravlje, Rtanj, Zlatibor, Kopaonik.
Danas je Srbija zemlja starih, sa penzionerom po glavi zaposlenog. Prepuna je socijalnog baruta, skoro da je bez nade da će neoštećena dočekati kraj krize, ako kraja uopšte ima. Optimizam nam dolazi sa najviših mesta, i on deluje skoro nesuvislo, kad te gatalice uporedimo sa stvarnošću.
Srbiju je zahvatila najgora verzija tajkunizacije. Naši bogataši ne otvaraju radna mesta, ne proizvode ništa. Srpski milijarderi više nisu dužni da obrazlažu poreklo svoje moći, jer bez njih izgleda da je i vlast neodrživa. Srpska mafija lako podnosi udare države koja je odlučna da se „jednom zasvagda“ obračuna sa organizovanim kriminalom.
Na drugoj strani političkog i realnog podzemlja, strašne korupcije koja je nesavladiva jer čvrsto drži i zadužene za njeno gušenje, pauperizovanog oblika privatizacije – nalazi se većinski ostatak Srbije. Ljudi koji su imali posao, pa su ga izgubili pred bezdušnim sistemom korupcije. Oni koji posao nikada nisu imali, uz malo nade da će ga dobiti. Klasa sasvim blizu dna, sa deset–petnaest hiljada dinara mesečnih prihoda, pare sa kojima se ne može živeti niti sme umreti, jer je sahrana skuplja od svadbe.
Jedan ugledni ekonomista kaže da većinska Srbija gaca po bedi, uglavnom zbog pljačkaške privatizacije. Navodno se na taj način u duboke džepove malog broja ljudi slilo oko 10 milijardi evra. Ko su ti ljudi? Zar Srbija ne zna ko je i kako murdario u tom unosnom poslu, a posle svega je ostala pustoš.
Tako se ovde ponovo vratio mit o radničkoj klasi. Pre će biti da je taj društveni sloj razlomljen između jalove sindikalne nade i lumpenproleterske sudbine. Malo je izgleda za akumulaciju sveopšte socijalne snage, jer takvu vrstu pobuna lako koriste političke stranke sa zastarelom, ali delotvornom demagogijom. Laka rešenja, jeftin hleb, posao za sve, samo nas dovedite na vlast.
Mada znaju da to nije moguće, mnogi koji su izgubili veru u bilo šta skloni su da se pridrže za utopiju. Na taj način jeftina verzija političke obmane zabašuruje suštinu i pomaže eliti da se na krizu može pozivati beskonačno dugo. Na početku beše reč da nas kriza neće ni zakačiti, a ako to i učini – onda nam može samo pomoći. Ako se dobro sećam, takvu je genijalnost izrekao Mlađan Dinkić, negirajući moć bilo kakvih tegoba sa strane na naš autistični sistem. Danas, u centru socijalne katastrofe, kaže se da će kod nas tegobe najduže trajati, jer su najdocnije i stigle.
U isto vreme, na ulicama srpskih varoši i u skrivenim seoskim kućama, regrutuje se nova armija sirotinje, koja ima sve manje nade da se uzdigne iz mulja u koji ih je bacila brutalna tranzicija. I naravno, država, koja nije imala mudrosti ni moći da akumulaciju nezasluženog bogatstva rasparča bar do solidne mreže narodnih kuhinja.
U svemu ovome, priča o sakou samo je metafora stajlinga. Deo garderobe za red u kome se dobija kutlača toplog jela za čitav dan.