Stvarna iskušenja evropskog puta

Nastavak reforme pravosuđa, izručenje Mladića i Hadžića, nezavisnost regulatornih tela, novi zakon o finansiranju stranaka, vlasništvo nad mandatima, regionalna saradnja, kontrola zahteva za azil, unapređenje položaja Roma, zakon o restituciji i nastavak reformi – čine listu deset ciljeva srpske evropske politike. Navedeni ciljevi su jasni, a politički lideri imaju ambiciju da ih ostvare u sledećih godinu dana.

Reforma pravosuđa uz korekciju dosadašnjih propusta, kao i stroža kontrola azilanata, stvar su nadležnih ministarstava koja, što deklarativno, što operativno, teže usvajanju evropskih standarda tako da se ovi ciljevi uz odgovarajuću operacionalizaciju mogu realizovati.

Skup političkih preporuka (ukidanje imperativnih mandata, novi zakon o finansiranju stranaka, rad nezavisnih regulatornih tela) test su spremnosti partijskih elita da prihvate liberalno načelo ograničenja političke vlasti. Bez efikasnog sprovođenja „političkih evrozapovesti”, Srbija će ostati večiti zarobljenik partijskih elita nesklonih kontroli, odgovornosti i smenjivosti. U čitavoj priči o političkim ciljevima paradoksalno je da njihova realizacija zavisi od samih političkih elita. S obzirom na duboku ukorenjenost „strančarenja” na našoj političkoj sceni, te na imunost političkih rukovodstava na pritisak javnosti po navedenim temama možemo očekivati samo delimičnu korekciju pomenutih obaveza.

,,Romsko pitanje” je stvar dugoročnog socijalnog procesa, tako da položaj ovog dela populacije teško da može bitnije da bude promenjen u periodu od samo godinu dana. Za ovaj proces nema velikih prepreka. Ipak, poslovična nemarnost države ujedinjena sa nedostatkom novca i iskustva u rešavanju ovog problema, kao i postojanje čitavog niza drugih teških problema, učiniće ovaj cilj, u najboljem slučaju, delimično realizovanim.

Zbog pritiska Brisela i manjka sredstava, restitucija će najverovatnije biti tretirana kao zakon sa odloženom primenom. U uslovima siromaštva, ispravljanje nepravdi, ma koliko bilo opravdano, sačekaće neka bolja vremena.

Ono što važi za restituciju, u velikoj meri se odnosi i na koncept ekonomskih reformi. U politički heterogenoj vladi koja „troši” poslednje godine mandata, u državi iscrpljenoj ekonomskom krizom i suočenoj sa imperativom da obezbedi uslove za goli opstanak stanovništva, politički i socijalno „skupe” tržišne reforme teško su ostvarive.

Okončanje saradnje sa Hagom najmanje je predvidiva okolnost srpske politike. U sklopu evropskih poslova podrazumeva se da država treba da uradi sve da uhapsi i isporuči Mladića i Hadžića. Politička volja na nivou vlasti postoji, a za pretpostaviti je da otpor jednom takvom činu ne bi bio veći nego u slučaju hapšenja Slobodana Miloševića ili Radovana Karadžića. Uz to, jasno je da novog holandskog „popusta” neće biti.

Izgradnja dobrosusedskih odnosa u regionu ima za cilj da čitav region oslobodi tenzične političke klime i učini ga beskonfliktnom zonom. I pored velikih iskušenja u odnosima sa Hrvatskom i BiH, najteži ispit evropske politike Srbije su odnosi sa Kosovom. U skladu sa zajedničkom rezolucijom Beograda i Brisela u UN, za očekivati je da će, uprkos otporu dela opozicije i javnog mnjenja, biti rešeni neki od najmanje spornih problema između Beograda i Prištine.

Evropske zapovesti nisu primamljivi političko-medijski slogani poput parole o „Velikoj Srbiji” ili pak predizbornog obećanja od sada već famoznih hiljadu evra od prodaje javnih preduzeća. Ovi ciljevi su realno isprepletani sa našim svakodnevnim životom. Definitivno, zahtevaju red, rad, odricanja, bolne kompromise i suočavanje sa stvarnošću. Zbog svega navedenog, oni su stvarna iskušenja evropskih integracija Srbije.

U sadašnjim okolnostima opšte socijalne apatije, pritajenog besa i političke konfuzije, potrebno je evropske ciljeve srpske politike pojašnjavati građanima i postepeno, prema mogućnostima, realizovati. Razlog je jasan: njihovo potpuno ili bar delimično ispunjenje, učiniće ovu zemlju podnošljivijim mestom za život.

*Politički analitičar