Zašto sada, i zašto ovako

Za samo nekoliko nedelja, od zvaničnih parola o stabilnim institucijama i čvrstoj koaliciji na vlasti, Kosovo je upalo u iznenadnu političku krizu koja rasplet treba da dobije na vanrednim izborima 12. decembra.

Kosovska politička elita već je prešla u izborno stanje i sve što se očekuje u sledećih četrdesetak dana biće u vezi sa izborima koji bi trebalo da redefinišu ovdašnju političku scenu i proizvedu novi mandat za procese kroz koje Kosovo treba da prođe u sledećih nekoliko godina, uključujući i razgovore sa Srbijom.

Upravo je pitanje „zašto sada i zašto ovako?”, koje se postavlja u pozadini pada vlade, povezano sa činjenicom da će vlast proizvedena na ovim izborima imati mandat i obavezu da iznađe rešenja za nagomilane i komplikovane probleme.

Dok su ekonomski problemi – velika nezaposlenost, rasprostranjeno siromaštvo, male plate i uopšte teški uslovi života – na vrhu liste prioriteta većine građana Kosova, nesređeni odnosi sa Srbijom su stavka tek negde na sredini te liste običnih smrtnika. Ipak, upravo sređivanje budućih odnosa između Prištine i Beograda jedna je od stvari na koje će izborni rezultat fundamentalno uticati.

Sledeća vlada Kosova imaće obavezu i mandat da uđe u „tehnički” dijalog sa Srbijom, za koji je sasvim jasno da će imati svestrane političke efekte bez obzira na to kako ga zvanično zvali.

Jer iako dijalog sa Beogradom svakako nije otvaranje pitanja statusa Kosova, ti razgovori su ipak smišljeni da zatvore pitanje statusa, bez velikih promena u formi (što bi trebalo da znači da nezavisnost ostaje garantovana), ali sa mogućim modifikacijama u sadržaju (što pak znači da sever, bez obzira na sve demante i protivljenja, jeste deo ove priče).

Da bi se to postiglo, međunarodna zajednica, ili bar jedan njen deo, svesni su da na obe strane moraju da imaju sagovornike koji su spremni  – ali i sposobni – da odstupe od sadašnjih rigidnih pozicija i pristupe dogovoru koji bi otklonio prepreke ne samo na relaciji Priština–Beograd već i na relaciji Priština–Brisel i Beograd–Brisel.

Gledano dakle iz ove perspektive može se shvatiti zašto je međunarodna zajednica na Kosovu, koja ima običaj da se meša u mnogo manje važne stvari – čak i do bizarnih intervencija oko imenovanja zaštitnika građana– odlučila da dopusti održavanje izbora na brzinu, bez izborne reforme, sa velikom mogućnošću za manipulacije.

Odgovor je, znači, u tome da su za međunarodnu zajednicu (ili makar jedan njen deo) izbori nevažni. Važan je njihov rezultat koji će odlučiti ko će sesti preko puta Borisa Tadića za pregovarački sto.

Trenutno su skoro sve karte bačene na Hašima Tačija, pa je valjda zato logično da se dozvoli da se izbori održe kada njemu odgovara.

Za Tačija i njegovu Demokratsku partiju Kosova ovo je idealno vreme: LDK, druga partija po snazi iza DPK-a, tek je na putu da prevaziđe unutarpartijske frakcijske borbe. Jedina dosadašnja ozbiljna parlamentarna opozicija AAK Ramuša Haradinaja obezglavljena je njegovim ponovnim suđenjem u Hagu. Nove političke opcije, Samoopredeljenje, Albina Kurtija i, naročito, građanska inicijativa FER, zatečeni su u raskoraku jer su se spremali za izbore na proleće.

No, da li će Tači uistinu moći da dobije neprikosnoveni mandat ipak je daleko od sigurnog. Dok je međunarodnoj zajednici možda najvažnije da Tači – koji se i do sada uglavnom pokazao voljnim i poslušnim partnerom Zapada – predvodi dijalog sa Srbijom, građanima Kosova je ona ekonomsko-socijalna lista prioriteta mnogo važnija i njihovi glasovi mogu da donesu neki manje predvidljiv rezultat.

U jednoj takvoj situaciji, štošta može da zavisi i od toga da li će, i u kojoj meri, Srbi izaći na izbore. Veći izlazak Srba, osim što će biti u interesu njihovog učestvovanja u institucijama, i time učestvovanja u odlučivanju o svojoj sudbini, može da se oslika i u većem srpskom uticaju na stvaranje vlade koja će, između ostalog, dobiti mandat da razgovara sa Srbijom i da razgovara o kosovskim Srbima.

Veće učestvovanje Srba, normalno, podrazumevalo bi i veći uticaj na agendu i ishod upravo tog dijaloga.

*Glavni i odgovorni urednik prištinskog lista „Koha ditore”