Svetska pijaca suvenira

Sukne neki vulkan od kojeg smo digli ruke, povremeno nas razdrma zemljotres. Tek da čovek ne uobrazi kako je zagospodario prirodom. A da je gospodar društva, u to ne treba sumnjati, kao što je očigledno da smo mi ljudi bića sklona vašarima, svetkovinama, sajmovima. Nedavno se završio naš 55. sajam knjiga, sa pitanjem koje ostaje da lebdi u vazduhu: Da li će knjige prestati da postoje, što mi izaziva potuljenu jezu da će budući sajmovi knjiga ličiti na praznik zadušnica. Svi će biti na okupu, samo ne pokojnik zbog koga su svi došli.

Onaj u Frankfurtu, najveći na svetu, stvarno je bio monumentalan, s počasnim gostom Argentinom, koja se, uz pomoć nemačkih konstruktora vičnijih od raspevanih tangerosa u tehnici i dizanju sajamskih skalamerija, predstavila u ogromnom paviljonu sličnom lavirintu sa školicama, muzikom i pokojom knjigom. Na velikim panoima, posetioce dočekuju prizori natprirodnih veličina – Evita s generalom Peronom, radnici na ulicama, rušenje vojne hunte, sadašnja predsednica Kiršner u plavoj haljini i nezaobilazni Če Gevara.

Sam bog zna kakve svi oni veze imaju s književnošću, ali je neverovatno da čegevaromanija nikako ne jenjava, plasirajući mitski lik na tetovaže, blokčiće i majice, cigarete, na omotnicu ploče „Američki život”, na kojoj Madona pozira sa čuvenom gerilskom beretkom, čak i na „babušku” na kojoj, umesto ruske prije, mali Če ulazi u još manjeg, a ovaj u još manjeg. Eto primera kako kapitalizam zarađuje na svom neprijatelju. Če Gevara se sigurno prevrće u grobu, budući da likom i delom učestvuje u besprizornom gomilanju profita i kiča.

Zanimljivo je koliko moderna društva (doduše i ona nekadašnja) žive od prošlosti čijom mitologizacijom legitimišu sebe. Vlast koja poseže za slavnim mrtvacima računa s tim da je herojski stav retkost, nešto izuzetno. Pošto su oni koji izranjaju iz prošlosti heroji, stiče se utisak da je i samo čovečanstvo herojsko. Za njima ostaju izuzetne građevine, palate, tvrđave, podvizi i civilizacijska pregnuća, a time istorija želi da zaboravimo kako su ljudi većinom obični, prizemni i slabi, obuzeti preživljavanjem, sivkaste ptičice potkresanih krila što žive u udžericama od kojih za istoriju ne ostaje ništa. Nama običnima, vlast kao nadoknadu što smo je izabrali i što je trpimo, stvara iluziju izuzetnosti.

Njen ozbiljan zadatak je da deluje na maštu nacije, da ujedini narodnu fantaziju, što podrazumeva korišćenje neobuzdane snage kolektivnog nesvesnog. Živi i te kako vode računa da im mrtvi budu pomoćnici u aktuelnoj politici, a sećanjem na njih oživljava se bogata ritualna inscenacija sa odabranim rečima koje pokreću emocije, ili se harizma pokojnika, u slučaju Če Gevare, koristi kao zaštitnik i ventil nezadovoljnih, kao prividna dozvola na ideju o mogućoj pobuni iza koje stoji jasna namera o kontroli slobode.

Sećam se duge kolone koja pred Lenjinovim mauzolejom strpljivo čeka da iza stakla sarkofaga vidi mumificiranog vođu. Tog proleća u Moskvi videla sam iste kolone okamenjenih lica ispred polupraznih radnji s prehrambenom robom. Sovjeti su mirno, s knjigom u ruci, odavali počast konzervama paštete i teglama kiselih krastavaca, kao što smo i mi, nešto kasnije, samo bez knjige, u mimohodu pred samoposlugama odavali poslednju počast ulju, mleku i šećeru.

Modernizacija kulta mrtvih pokazuje da je u pitanju ozbiljno ulaganje u vrlo skup poduhvat koji će se sigurno isplatiti. Bizmark je, na primer, angažovao arheologe, koji su pred veliko ujedinjenje Nemačke krenuli da po Turskoj traže zemne ostatke Fridriha Barbarose iz XII veka, da bi ga svečano dopremili u Nemačku. Milošević se pozivao na kosovski mit, koristeći se harizmom mučeničke smrti kneza Lazara, a nije slučajno što se baš u to vreme zemni ostaci Jovana Dučića prenose iz Amerike u Srbiju. Tito, sada već prilično pohabana filmska tema, suvenir na kriglama, vinskim etiketama i salvetama nedvosmisleno sluti na ponovno (ekonomsko?) ujedinjenje bivših jugoslovenskih republika.

Oživljavanje politički podobnih mumija i suvenira u vezi s njima moguće je zato što živimo u tribalizmu. Uprkos kosmopolitizmu i želji da budemo globalno selo, sve je življi plemenski način mišljenja. Najveći natalitet u zemljama trećeg sveta, gde je raširen plemenski način života, pokazuje da svet, šireći se i jačajući kroz moderne rituale moći, u stvari jača plemenski karakter društva, sa povremeno vaskrsavajućim totemima i džidžama koje idu uz njih.