Miris pristaništa

Gospođa Patricija Urkjola iz Španije, najčuveniji industrijski dizajner na svetu, iz opravdanih razloga možda i neće 20. oktobra (kao što je obećano) otvoriti svoju izložbu u Beogradu, ali uskoro sigurno hoće. To tvrdi arhitekta-dizajner Aleksandar D. Rodić (Beograd, 1962). Ono što je do sada obećavao, sebi i drugima, uglavnom je ispunjavao. Od sasvim zapuštenog prostora "Beton-hale" na savskom pristaništu stvorio je budući "epicentar kulture" glavnog grada, gde se nalaze galerije, saloni nameštaja, džez institut i klub. Postao je čovek koji je, zaista prvi, sišao na reke, čineći poduhvat kakav nije viđen. Zajedno sa ekipom saradnika uklanjao je tone šuta, otpada i krša iz dubine zgrade i za dve godine pretvorio je u čistu, belu, nenametljivu (a veoma primetnu) belu crtu ispod vizure grada s reke i Brankovog mosta.

Za to delo proletos je dobio prvu nagradu Salona arhitekture u Beogradu. Neočekivano priznanje i za arhitektonsku "elitu" i za autora. Prvi put je priznanje dodeljeno konceptu i ostvarenju, a ne zgradi, izdvojenoj celini, arhitektonskom delu.

Aleksandar D. Rodić je ostvario deo cilja – miris pristaništa u sofisticiranom okruženju i džez koji se već pritajeno čuje. Soba za prijem džezera s pogledom na reku i gomilom jastuka oduševila je poznatog trubača Endija Hendersona (svirao s Herbijem Henkokom) koji je rekao: "Daj mi da spavam ovde i sviraću ti besplatno". Uskoro će u "Superspejs" galeriji biti održana godišnja izložba radova studenata Akademije za primenjenu umetnost, odsek dizajn.

U obilasku "betonjerke" nailazimo na Ducu i Jašu, ljude koji borave na pristaništu po ceo dan, pijuckaju pićence, raspredaju priče, rade, kad treba pomognu. Oni znaju sve o tome šta je bilo pre i kako je danas. Sutra ih manje zanima. Pozdravljaju arhitektu rečima "Zdravo, direktore". Zna se ovde ko je šef. Odnos je drugarski, kakav može biti samo pored reke. Aleksandar ovo mesto vidi kao "park nevidljive industrijske istorije". Zgrada u obliku kifle, sa dizalicom koja čini luk izgleda kao "lungo mare", staza pored mora na Mediteranu. Na Institutu za džez mladi će da uče kod majstora. Svoje saradnike prepoznaje kao "skup ljudi sa zajedničkim afinitetima". Tu je i Aleksandar Kotkaj Aca, iz knjižare u Cetinjskoj, poznat po svežim idejama. On je smislio i onu izložbu otpisanih radova dizajnera. Među njima je bila, recimo, reklama za pivo "valter" sa likom Bate Živojinovića na etiketi. Uz otpisane radove bila su i obrazloženja zašto su radovi otpisani. Bilo je veoma smešnih.

Kada je Aleksandar D. Rodić proletos dobio "Gran pri", mnogi su se raspitivali "ko je taj i odakle je". Evo naknadnog opisa.

Rođen je na Dorćolu, Kapetan-Mišina ulica, ali ispod "pruge", odnosno Dušanove ulice. Tu je bila granica između nižih i nešto viših društvenih slojeva. Kaže: "Kao Rio Grande, između siromašnog Meksika i bogate Amerike". Danas stanuje u gornjem delu Dorćola, tek malo iznad tramvajske pruge. To smatra svojim najvećim društvenim usponom. Kao klinac je s društvom kupovao bombone s gumicom, u nadaleko poznatoj prodavnici na uglu Skender-begove, odličnom za praćke. Prvo, praktično, dorćolsko iskustvo. Gimnaziju je završio redovno, ali studiranje na Arhitektonskom fakultetu je odužio. Svirka s bendom "Laki pingvini" odvlačila je pažnju od učenja. Novca i devojaka je bilo taman dovoljno. Vojsku je odslužio u elitnoj 63. padobranskoj diviziji u Nišu. Diploma je morala da pričeka. Novotalasna muzika osamdesetih ponela je "Lake pingvine" u pravac koji su sami nazvali "pop šit". Išli su s koncerta na koncert u celoj bivšoj Jugoslaviji i svuda nailazili na dobar prijem, naročito kod tinejdžerki. Na Splitskom festivalu 1984. godine osvojili su odlično 21. mesto, od 24 izvođača. Potom je otišao da upozna Italiju. Pevao je po klubovima, preko matrice, na "plej bek". Pripremljen program od 15 minuta, sa pet pesama i igračicama. Bilo je posla, ali...

Sredinom osamdesetih naglo odlazi u London. Zašto?

"Tamo je bio procvat građevinske industrije. Svako ko je znao da drži rapidograf mogao je da nađe posao. Znao sam više od toga, i devedesete se vraćam u Beograd s iskustvom. Opredelio sam se za enterijer, jer se ništa nije gradilo. Prvi sam nasred Terazija napravio ekskluzivni butik ’Darc’, ala italijana. Taman je posao krenuo za vreme Ante Markovića, investitori su nas preporučivali jedni drugima, kada je počeo onaj haos. Morao sam da radim, ali gde? Uslov koji sam sam sebi postavio je da ’ne budem tu i da budem tu’, odnosno da nađem neko mesto udaljeno šest sati vožnje. U Budimpešti je već bilo previše arhitekata. Odlučio sam: Sofija. Počeo sam s kapitalom od 1.600 maraka. Otvorio sam prvi Italijanski dizajn centar, kao nedavno ovde... U Bugarskoj se za dve-tri godine pojavilo stotine novih malih banaka, bilo je posla i za ’Oikos’ koji sam zastupao. Projektovao sam i štampariju ’Astrodizajn’ u Novom Beogradu...".

Zgrada "Beton-hale" ima 60 polja. Obnovljeno je petnaestak, na isto toliko se radi, svaki kamen je isti kao nekadašnji, originalni, stepenice, ograda, vrata, sve je rekonstruisano, samo što ranije grejanje nije dolazilo spolja i što klima nije bila podešena. Mada se spolja to ne vidi.