Dragoceni izlog igre

Ovogodišnje, treće po redu, izdanje festivala savremenog plesa „Kondenz 2010”, koji organizuje Stanica Servis za savremeni ples, predstavilo je autore iz pet zemalja, čija su dela izvedena na sceni Bitef teatra i u Kulturnom centru „Reks”. Zahvaljujući vrsnom odabiru radova selektorki Dragane Alfirević i Dalije Aćin, našoj publici se otvorila mogućnost sticanja jednog autentičnog i, u pojedinim segmentima, krajnje uzbuđujućeg receptivnog iskustva.

Ostvarenje „Arnisa 9CH (my life as a dancer)”, autorke Mod Liardon, predstavlja osoben, nimalo prozaičan, pristup bespoštednog ogoljavanja onog, i te kako postojećeg, ali često samo naslućivanog, nepojamnog kontrasta između zasenjujućeg bleštavila dijadema i osećanja teško podnošljive teskobe. Tokom igračkog veka, ona sve intenzivnije prerasta u, tada, već teško zaustavljiv revolt, postajući dominantno obeležje daljeg, oporošću obojenog, života.

Posebna vrednost ove upečatljive scensko-autobiografske ispovesti prevashodno počiva na veštom zaobilaženju i najmanje primese kakvog opšteg mesta u scenskom tretiranju teme, što nije nimalo lako, budući da je ta tema većsama po sebi opšte mesto. Delo započinje originalnim rešenjima, punim duha, a izdvojili bismo do apsurda dovedenu analizu strukture jedne klasične baletske varijacije, posmatranu kroz jezičku prizmu francuske terminologije klasičnog baleta. Postepeno, prateći diskurs počinje da poprima sve ozbiljniji ton. A budući da je autorka Liardon i sama bila učenica jedne od najuglednijih baletskih škola (Pariske opere), potom i solista, krug pitanja koje ovo delo otvara o smislu žrtve u ime vrhunskog (klasičnog) baleta i njemu imanentnom odsustvu svake humanosti postaje nesaglediv.

Scensko ostvarenje koje bi, takođe, trebalo izdvojiti je „The Wishing floor”, u koreografiji Jane Jevtović. Dramaturški vanredno čvrsto postavljeno i konzistentno vođeno do samog kraja (dramaturg Rok Vevar), ovo delo, i koreografski, i izvođački, do te mere srasta sa svojim misaonim polazištem da se ta misao o usamljenosti, žudnji za makar kakvim dodirom i dopiranjem do onog drugog, može očitati u svakom, i najmanjem strukturnom segmentu ove predstave. Istančanog osećaja za svaki detalj, rafiniranih igračko-glumačkih rešenja u sprovođenju veoma različitih, najtananijih emotivnih stanja, Esta Matković, Jovana Rakić i Jana Jevtović pružile su superiorne interpretacije, zrelog dramskog naboja.

U sećanju svakako ostaje i ostvarenje „Sad Sam/Almost 6”, hrvatskog autora i izvođača Matije Ferlina. Delo koje obrađuje temu emancipacije od, ničim uslovljenog, dečijeg sveta i prelaska u frustrirajući svet odraslih, nedvosmisleno osvaja svojom toplinom, neposrednošću, infantilnom potrebom da se, po svaku cenu,ostane u tom zaštićenom, samodovoljnom svetu. Minuciozno sprovedenim gradacionim postupkom, od jedne, naizgled neopterećene dečije igre, vešto bivamo uvučeni u daleko opakiju igru, prisustvujući, i sami na ivici suza, onom neumitnom trenutku osujećenja te igre, čije je beskonačno trajanje, iz dečije perspektive, jedino što se nikada ne dovodi u pitanje. Posvećeno, potresno i do najmanjeg detalja prostudirano izvođenje Matije Ferlina.

Pored pomenutih ostvarenja, na ovogodišnjem Festivalu videli smo, takođe, veoma zanimljiva dela „Hot Lollipop” Ljiljane Tasić i „39” Gregora Kamnikara. Zahvaljujući predstavama prikazanim na festivalu „Kondenz 2010”, našoj publici je pružen dragocen uvid da je upravo konceptualno plesno stvaralaštvo, u slučajevima kada je misaono, koreografski i izvođački čvrsto postavljeno, i te kako kadro da izbegne skliznuće u hermetizam, uspostavljajući najdublje veze sa onim misaonim i emotivnim u svakom od nas.