Dama među kavaljerima

Analiza vesti
Ono što je u Berlinu uoči minulog vikenda gotovo bagatelisano i u interpretaciji vladinog predstavnika za štampu označavano kao "rutinska večera", od koje se ne očekuje ništa značajno, pretvorilo se na kraju u tumačenju nemačke kancelarke najednom u "izuzetno važan susret".

Reč je o samitu lidera Francuske, Rusije i Nemačke, predsednika Žaka Širaka, Vladimira Putina i kancelarke Angele Merkel u dvorcu Kompijenj kod Pariza, na koji je ova poslednja otišla sa nelagodom i mnogim strahovima.

Nemačka dama se, inače, sreće često sa dva predsednika i kavaljera (Francuz joj obavezno pri svakom susretu ljubi ruku, što se njenim zemljacima ne dopada previše), ali susret utroje je "druga priča".

To je deo nasleđa njenog prethodnika Gerharda Šredera, kojeg bi Merkelova najradije da se oslobodi.

Trojni samit je nastao demonstrativno u dramatičnim vremenima koja su prethodila iračkom ratu i pretvorio se, kao protivteža Vašingtonu i Londonu, u "osovinu Pariz – Moskva – Berlin".

Širak, Putin i Šreder su se odlučno usprotivili Bušovoj i Blerovoj ratnoj avanturi, a Merkelova je, tada u svojstvu lidera opozicije, otrčala u Vašington da američkom predsedniku prenese kako Šreder ne govori "u ime svih Nemaca". 

U tom času je očigledno loše procenila raspoloženje Nemaca. Ostala je na opozicionoj klupi, a Šrederu je prkos Bušu došao kao neočekivana nagrada i gotovo dar s neba: dobio je novi mandat u šta je tada malo ko verovao.

Prva kancelarka u nemačkoj istoriji je, čim se uspela na tron, najavila radikalne korekcije i "razgraničenja" sa njenim prethodnikom upravo u spoljnoj politici: naglašeniju distancu prema Moskvi (Šreder i Putin su uspostavili lično prijateljstvo), srdačnije odnose sa Vašingtonom i favorizovanje "malih partnera" u Evropskoj uniji, koji su, činilo se, u privilegovanim i potenciranim vezama sa Parizom, bili izvan Šrederovog vidnog polja.

Pošto je pariski samit, kako to obično biva, odavno zakazan, Merkelova se našla u neugodnoj i gotovo iznuđenoj poziciji. Pokušala je da "vajmarskim trouglom", takođe tradicionalnim samitom lidera Francuske, Poljske i Nemačke početkom jula, koliko-toliko neutrališe oštricu "trojne osovine", ali joj se nije dalo: poljski predsednik Leh Kačinski je naprasno otkazao učešće.

Merkelovoj je ostalo da posredno saopšti kako trojni samit u Parizu "nije njena ideja" i u diplomatskoj groznici pokuša da neutrališe moguće negativne komentare u Vašingtonu i strahove suseda, pre svega u Poljskoj i baltičkim zemljama, koji su bili posebno podstaknuti Šrederovom i Putinovom odlukom o izgradnji direktnog gasovoda između Rusije i Nemačke, morskim dnom, i zaobilaženjem ovih zemalja.

Saradnici nemačke kancelarke su pozvali ambasadore ovih zemalja uveravajući ih da se u Parizu ništa neće "prelamati preko leđa njihovih zemalja", a sama Merkelova je potrgla telefon i uspostavila vezu sa Džordžom Bušom.

Tek kad je dobila njegov blagoslov, put ka dvorcu Kompijenj je bio raščišćen: američki predsednik je u ovom samitu video još jednu priliku da se pripremi teren za konačno presecanje iranskog nuklearnog čvora, milom ili silom.

Tako je od "trojne osovine", koja je izazivala podozrenja (imajući to na umu, Širak je, kao domaćin, saopštio da samit nije uperen protiv drugih, pa ni protiv SAD), nastalo partnerstvo za mir: trojka je obnarodovala rešenost da se aktivno uključi u mirovne napore "gde god to bude potrebno", od Kosova, preko Kavkaza do Bliskog istoka.

Saopštenja o onome šta stoji iza te rešenosti u konkretnim slučajevima (kad je reč o Kosovu, rečeno je samo da tri lidera daju punu podršku Ahtisarijevim naporima da se do "rešenja dođe sporazumom") bila su, po običaju u ovakvim prilikama, štura, ali su njihove ambicije očigledne i – globalne.