Zemlja, planeta kakve nema

Višegodišnja potraga za zemljolikim planetama (u smislu održanja života) ubrzala se, naročito otkako je lane odaslata američka letelica „Kepler”. Da li su se nebeski tragači približili zahtevnom cilju?

Osmatranjem više od 156.000 zvezda do sada je snimljeno 706 dalekih svetova u jednom deliću neba. Ukoliko izdrže stroge provere da su to za šta se pretpostavlja da jesu, a ne lažni nagoveštaji, utrostručiće se maltene zbir poznatih egzoplaneta. Za sada nijedna nije toliko slična ljudskoj „kosmičkoj kolevci”.

Kako to astronomi znaju, ako su samo jednu jedinu neposredno opazili?

Nova svemirska osmatračnica prati najtananije promene u sjaju, a to se događa svaki put kada planeta promakne ispred zvezde oko koje kruži. I na osnovu najslabijeg opadanja sjajnosti moguće je proračunati veličinu prolazećeg nebeskog tela. U prethodnim posmatranjima nijednom nisu prikupljeni toliko pouzdani, neprekidni i obimni podaci snimanjem ma koje zvezde.

Što je nadgledanje više odmicalo, činjenice su bile bolje.

I povrh svega, korišćeni su snimci zemaljskih teleskopa i dva kosmička, „Habla” i „Spicera”, da bi se još jednom ispitalo 400 izdvojenih nebeskih tela, za koje su veruje da pripadaju udaljenim planetama. Posle podrobne naučne provere nalazi će biti obelodanjeni sledeće godine.

Čemu tolika predostrožnost?

Svemirski planetolovac

Naknadna pročešljavanje kroz gušće sito neohodno je da bi se moguće planete razdvojile od pogrešnih nagoveštaja, poput dvojnih (binarne) zvezda koje obleću jedna oko druge. Potom se preostale podvrgavaju još jednom ispitu – ukrštanju činjenica sa ogromnom građom koju su prikupila dve vanzemaljske osmatračnice – „Habl” i „Spicer”. I naposletku se veličina upoređeuje s veličinom matične zvezde.

„Kepler” je svoje osmatračke sprave usmerio ka „zvezdanom polju” u dva sazveža – Labud i Lira, čije kresnice obuhvataju ceo opseg starosti, veličins i temperatura. Jedne su prilične mirne, druge nemirne. Pojedine su prošarane mrljama sličnim pegama na Suncu, a nekoliko izbacuju ogromne plamene buktinje koje su u stanju da sprže površinu svake planete u blizini, ukoliko takvih ima.

Započeta osmatranja i snimanja nastaviće do kraja 2012. godine, uključujući traganje za „kosmičkim kolevkama” u tzv. nastanjivom području: to podrazumeva, u prvom redu, dovoljno toplote sa suncolike zvezde i tekuću vodu na zemljolikoj planeti. Najpoželjnije bi bilo da, kao naša, za godinu dana svojeg obletanja načini jedan krug.

„Svemirski planetolovac” trebalo bi da potvrdi ima li mnoštva zvezda s planetama podesnim za život ili je Zemlja i dalje jedina i jedinstvena u Mlečnom putu. U međuvremenu je objavljeno da je više od stotinu nalik našoj već otkriveno, što je brže-bolje oporeknuto.

Zemlja nije usamljena u našoj galaksiji; oko 60 odsto zvezda nalik Suncu postoje uslovi za nastanak stenovitih planeta. Svetova pogodnih za opstajanje života znatno je više nego što se pretpostavljalo.

Ako su zemljolike česte, sliku prve takve snimiće ogromni „Magelanov teleskop”, iz novog pokolenja veoma moćnih postavljenih na tlu, koji treba da bude dovršen 2016. u severnom Čileu. Zadatak mu je da u kosmičkom susedstvu prebroji zvezde s planetama. Svaka je jedinstvena u pojedinostima, ali koje to Zemljine odlike valja očekivati u našoj galaksiji?

Ni u vodi nema života

Nedavno opažena i osporena ima, otprilike, isti stas (oko 1,2 do 1,4 puta punačkija u struku) i kruži oko svoje zvezde Glize 581 (po kojoj je nazvana Glize 581g) na rastojanju povoljnom za održanje života – nije suviše topla, ni previše hladna.

I Zemlja se odavno ugnezdila u „pojasu Zlatokose”, na udobnoj razdaljini na kojoj upija dovoljno sunčevog zračenja. Nećete verovati: taj dvomilijarditi delić ukupnog isijavanja, od kojeg se dve trećine odbivši se od Zemljine površine vrati u kosmos, omogućuje bujanje svakojakih biljaka i životinja!

U stvari, ova oblast se u Sunčevom slučaju proteže malo dalje od Venerine, pa sve do iza Marsove putanje.

Koliko je takvih i sličnih u kosmičkom beskraju?

Za početak uzmimo oko stotinu nama najbližih zvezda od milijardi i milijardi u Mlečnom putu. Na temelju toga naučnici procenjuju da ima desetine milijardi nastanjivih planeta!

Tekuća voda je, dakle, poželjna naznaka za kojom se mukotrpno traga. Iako na našoj planeti život opstaje u velikom rasponu temperatura i pritisaka, australijski istraživači su, upravo, izračunali da je za to pogodno tek 12 odsto ukupnih vodenih prostranstava! U ostalom izobilju se, verovatno, nikada nije prilagodio postojećim uslovima, uprkos tome što je imao na raspolaganju nekoliko milijardi godina za evolucione promene. Drugim rečima, sva tekuća voda nije nastanjiva – ni ovde, ni na drugim nebeskim telima.

Uobičajeno se zamišlja da je voda u tečnom obliku između nula i sto Celzijusovih stepeni, i to je tačno samo na visini mora i pod pritiskom od 1.014 milibara. Ukoliko ima soli, tačka mržnjenja se spušta ispod nule, a ključanja se penje iznad stotog podeljka. Poznato je da je najdublje dospela do 75. kilometra ispod površine, gde temperatura premašuje 400 Celzijusovih stepeni, a pritisak 30.000 puta površinski! Može li tamo život opstati?

Po svemu sudeći, ne može: najviša temperatura na kojoj je uočen iznosi 121 stepen. Mada izvesni biolozi veruju da najprostoji organizmi mogu da prežive kada se živa u termometru podigne, za još neki podeljak, za to nema dokaza. Gornja granica ostaje – nepromenjena.

Zato je nađena u tečnom stanju, istina u vidu tanušnih premaza (filmovi), na 89 ispod nule! Najniža temperatura za koju se zna da podržava ma kakav oblik života iznosi minus 20 stepeni, i to naučnici smatraju – donjom granicom.

A šta je s pritiskom?

Neobičan živi svet pronađen je na 5,3 kilometra, izdržavajući 1.500 puta veći pritisak od površinskog! Da li je to najniža tačka? Znaće se tek kada burgije dopru do veće dubine.

U svakom slučaju, život na Zemlji je ograničen u svojevrsnom omotaču koji se proteže deset kilometara iznad i pet kilometara (u okeanima deset) ispod površine. A to znači da je 88 odsto vode nenastanjivo!