Protestanti i demonstranti

  „Želim da se negde uz posao ostvarim i na tom nekom drugom planu. Idemo u Institut. Nema nikog. Njima negde odgovara više popodne. Čini mi se da je to nekako njima najzgodnije vreme” – ovo je početak jednog informativnog televizijskog priloga. Sličan je i završetak: „Evo nekako ovim ćemo završiti priču”. Ne bi bilo vredno pomena da ovakav način izražavanja nije postao manir u savremenom novinarstvu (i ne samo u njemu). Evo još nekoliko sličnih rečenica: „Važan je taj neki lični razvoj”; „Ne znam koliko je ljudi otvoreno za taj neki projekat”; „Imao sam taj nekakav strah”; „Taj nekakav relaksirani način života me je naterao da ostanem ovde”.

            U savremenom televizijskom i radijskom novinarstvu postoji težnja da se sa gledaocima i sagovornicima uspostavlja neposredan, neformalan, živ, dinamičan kontakt, da se u emisijama, ma kako ozbiljna bila tema o kojoj se govori, stvara atmosfera koja rasterećuje i opušta. To zahteva i odgovarajući način izražavanja – blizak razgovornom. Pa ipak, ma kako neformalno bio vođen razgovor, nedopustiva je ovolika i ovakva upotreba neodređenih zamenica nekakav, negde, neki i sl. Skender Kulenović bi rekao: „Nelagodno, dosadno, zamorno postaje kada nam neko bubnja po glavi šipkama dveju-triju istih fraza. Ima jedna mera preko koje se sve na svetu u našim čulima i svesti obrće u svoju protivnost, pa tom zakonu ne mogu da izbegnu ni reči”.

            Osim toga, kombinacije reči koju nalazimo u navedenim rečenicama nisu odlika dobrog književnog jezika – uz reč kojom se kazuje nešto određeno, poznato, prisutno, ne treba da stoji reč kojom se označava neka neodređenost, nepoznanica. Ako kažemo taj projekat, onda to nije neki projekat, taj strah nije nekakav strah, neki drugi plan nije taj plan, taj način života nije nekakav način života (određenost i poznatost pojačana su u poslednjoj rečenici i određenim pridevskim vidom – relaksirani, o čemu bi se posebno moralo voditi računa).

            Pokazna i neodređena zamenica bi se u nekim situacijama mogle i naći zajedno, npr., taj – o kome govorimo, ali nedovoljno poznat, neodređen, nejasan, nedefinisan do kraja – nekakav. Ali ni u jednoj od navedenih rečenica to nije slučaj. One su nastale usled nemogućnosti da se nađu odgovarajuće reči ili su prosto poštapalice, a svakako su rezultat pomanjkanja dobrog stila.

***

Pojava gramatike tzv. crnogorskog jezika propraćena je u štampi napisima „o dva nova slova u crnogorskom jeziku”. Nije nam namera da ovom prilikom govorimo o još jednom političkom jeziku na ovim prostorima niti o tome da ova „dva nova slova” – meko š (s’eme, s’utra) i meko ž (iz’es(t), koz’i) nisu samo odlika govora u Crnoj Gori već i srpskih (i)jekavskih govora širom ovih prostora – čućemo ih i u srbijanskom Polimlju, u Trebinju i Gackom, Drvaru i Bosanskoj Krupi, na Baniji i Kordunu, i tako redom. Ovi napisi su samo povod da ukažemo na jednu grešku koju smo čuli i u drugim prilikama – od logopeda (kad govore o tome koja slova deca najteže nauče da govore), pa i od nastavnika jezika. Radi se o tome da se jezik sastoji od glasova, a ne od slova. Slovo je napisani znak kojim se označava glas, a glas je zvuk koji nastaje treperenjem glasnih žica. Slovo je, dakle, napisano, a glas je izgovoren. Jezik ima određen broj glasova, a azbuka (abeceda) određen broj slova kojim se ti glasovi beleže.

***

Nedavno su u jednoj prilici čitaoci zamerili lingvistima što se tako uporno drže „jezičkih izuzetaka” kao što je zamenica srednjeg roda sve, kad većina ljudi govori svo vreme, svo selo, svo grožđe, „uostalom kaže se i to vreme, ono selo, zašto onda nije i svo selo”.

Oblik srednjeg roda sve sasvim je regularno skovan po zakonima vremena u kome je nastao. U to davno vreme on je glasio vse, a iza mekih suglasnika (s je tada bilo meko) morao je da stoji samoglasnik prednjeg reda, kakav je e. Kasnije je metatezom vs u sv dobijen oblik sve.

Kada bi lingvisti, recimo, i rešili da se povedu za govornom situacijom, pa normiraju oblik svo prema obliku to, ovo, ono i sl., morali bi da normiraju i promenu ove zamenice prema odgovarajućim pokaznim, pa bi tada trebalo govoriti: „Svo što sam ti rekao dobro zapamti” (kao: to/ovo/ono što sam ti rekao...); „Od svoga što sam ti dao izaberi najbolje”; „Molim te od svog srca”; „U svom selu nije bilo lepše devojke”. A kakva bi zbrka nastala kada bi se promenio samo nominativ jednine, a ostali padeži ostali isti: to, toga, tome, ovo, ovoga, ovome, ali svo, svega, svemu. Čini nam se da je ipak lakše navići se da oblik srednjeg roda zamenice sav glasi sve a ne svo.

***

Htela bih stručno objašnjenje za reč protestant. Da li tako može da se nazove neko ko protestuje, ko učestvuje u protestu? – pita nas naša čitateljka Milosava Mijović.

Protestant je latinska reč, koja je u srpski jezik ušla iz nemačkog da označi pripadnika protestantske vere, neke od protestantskih crkava. Danas se ona upotrebljava i u značenju koje je naša čitateljka navela – da označi onog ko javno izražava svoj protest, neslaganje, nezadovoljstvo, i to uglavnom kroz neka masovna okupljanja, masovne proteste. Sporadično se upotrebljava i da označi pojedinca koji se suprotstavlja nečemu (Primer „Asket života”, vječni protestant protiv svake jednostavne stvarnosti, nalazimo u jednom filozofskom tekstu iz sredine prošlog veka). Značenje je sasvim regularno nastalo, jer glagol protestovati znači javno izražavati (izraziti) neslaganje, nezadovoljstvo, (po)buniti se (latinski glagol je imao nešto drugačije značenje – javno posvedočiti, ali to za ovo o čemu govorimo nije važno). Imenica protestantizam i pridev protestantski upotrebljavaju se samo u religioznom značenju.