Moralni paničari

Moralna panika se manifestuje kao strah za sudbinu suštinskih vrednosti zajednice i samog smisla njenog postojanja, a reč je, zapravo, o deluzijama suštine i smisla kojima se moralni paničar brani od sopstvenog nesvesnog. Kad god se ovo „potisnuto koje se uvek vraća“ probija k svesti, nastupa moralna panika. Odnosno, kad god se širi moralna panika, javnom mnjenju se plasira jedna od deluzija o nacionalnim, verskim, porodičnim ili kulturnim vrednostima, uz koje stoje obavezujući pridevi: sveti/-a, čist/-a, visok/-a, elitan/-na. Restriktivnost prema uznemirujućoj mogućnosti slobode u sopstvenom nesvesnom, moralni paničar projektuje u restrikcije „javnog morala“ i „tradicionalnih vrednosti“. Njegovo Ja beži u sopstveni konstrukt Mi da bi se tu izgubilo.

Prošle nedelje, na ovoj stranici Kulturnog dodatka, imali smo priliku da in vivo posmatramo jednu moralno uspaničenu osobu u akciji. Reagujući na moj tekst „Jelena Karleuša“, ona se oglasila napisom „Hipertrofirani turbo-folk spektakl“, a ime joj je Aleksandra Pavićević.

„Već duže vreme živim u nekoj vrsti dobrovoljne informativne izolacije i izopštenosti od medijske svakodnevice. Ne čitam novine (osim ponekad 'Politikin' Kulturni dodatak), ne gledam dnevnike, ne pratim direktne prenose, bilo da se radi o sportskim događajima, sednicama Skupštine ili polemičkim emisijama. Život je dovoljno nasilan i bez ovih sadržaja, a informacije svakako, na ovaj ili onaj način, hteli vi to ili ne, dospeju do vas.“

Ovaj opis paničnog stanja, autobiografski je uvod iz pomenutog teksta dr Aleksandre Pavićević, naučne saradnice Etnografskog instituta SANU.

U kuli od slonovače u kojoj, kao u sakristiji, daleko od profanih sadržaja svakodnevice, čuva sveti/elitni spokoj i sveta/elitna sećanja, Pavićevićeva „razlog uznemirenosti“ nalazi u tome što je na stranicama Politikinog „Kulturnog dodatka“ – koji, jedini među medijima, „ponekad“ ima privilegiju da se nađe među njenim sakramentalijama – objavljen moj tekst o angažovanim stavovima jedne estradne pevačice.

Naučna saradnica Etnografskog instituta SANU nije uspela da prepozna „autonomiju intelektualnog mišljenja“ u stavovima Jelene Karleuše kojima se raskrinkava homofobična moralna panika, kao što nije uspela da prepozna „svekoliku degradaciju dostojanstva autonomije intelektualnog mišljenja“ među brojnim članovima SANU!

Krajem osamdesetih godina prošlog veka nacionalističku moralnu paniku u Srbiji produkuje upravo kulturna elita na čelu sa istaknutim članovima SANU. Uznemireni multietničkom nečistotom, akademici su proizvodili ideje o „humanom preseljenju stanovništva“ i kovali metafore o „ostacima zaklanog naroda“. To je bio pravi turbo-folk u kojem je elitna deluzija nacije doživela svoju smrtonosnu spektakularnost.

Pretnja elitnoj kulturi ne dolazi iz popularne kulture, kako to vidi Pavićevićeva, nego se nalazi u njoj samoj, u njenom sopstvenom degradiranju, kao što se pretnja heteroseksualnom braku ne nalazi u pravu na homoseksualni brak, nego u nevoljama i neslobodama konkretnih heteroseksualnih brakova, i kao što pretnja Srpskoj pravoslavnoj crkvi nije u ozakonjivanju homoseksualnih brakova, kako moralnopanično to vidi Slobodan Antonić, nego u samom kvalitetu vere.

U tekstu „Zašto ruše Crkvu“, objavljenom 19. marta ove godine u „Pravoslavlju“, Antonić između ostalog razlog za to „rušenje“ nalazi i u tome što se Crkva „previše opire raspamećivanju koje se vrši uvođenjem istopolnih brakova“.

Ukoliko je „inteligencija moralna kategorija“ (Adorno), raspamećivanje je nešto nemoralno. Dakle, homoseksualni brakovi, kao raspamećivanje na delu, nešto su nemoralno. To je smisao Antonićevog stava od pre osam meseci. 

Kada sam u istoj kolumni koja je uznemirila Aleksandru Pavićević napisao, pozivajući se na drugi njegov tekst, da je „Paradu ponosa“ nazvao „moralno odvratnom“, Antonić je reagovao napisom „Neka me autor pita...“, ovako se braneći: „Ono što sam napisao jeste da je većina građana Srbije bila protiv gej parade, videvši je kao nešto što je moralno odvratno (NSPM, 11. oktobar). Dakle, Paković, bilo iz površnosti, bilo iz zle namere, brka iznošenje mog ličnog stava sa mojim opisom tuđeg moralnog stava.“

Konfabulirajući o zaveri protiv Srbije u koju je uključena i „Parada ponosa“, Antonić u tekstu „Reakcija države će biti jeziva“ najpre kaže da su „Tadić i društvo postali nasilnici, koji nasuprot volji naroda upravljaju ovom zemljom. Oni su juče prestali da budu odgovorni nama i počeli sasvim da odgovaraju nekom drugom“, a zatim ovo: „Zato je Srbiji – u kojoj zakon jasno kaže da se neće dozvoliti javna manifestacija koja vređa javni moral, ili preti da izazove incidente – i dat zadatak da mora da upriliči 'Paradu ponosa'. Taj zadatak joj je dat baš zato što joj je moralno odvratan...“.

Antonićevo se Ja na početku glasno objavljuje kao Mi („odgovorni nama“), da bi na kraju u njemu umuklo, ostavljajući ga na cedilu u trećem licu jednine („zato što joj je moralno odvratan“). Ipak, skriveni subjekat u ime kojeg autor govori ostaje isti. On se zove „volja naroda“, ali se zove i „Srbija“. Kako to da u istom subjektu u kojem jeste, Antonić i nije?

U paničnom obrtanju stvarnih odnosa kojim nam sugeriše da huligani predstavljaju „volju naroda“, a da nasiljem ugroženi izazivaju nasilje, moguće je i da Antonić deli stav svog deluzionog Mi kad kaže da su istopolni brakovi „raspamećivanje“ te da „Parada ponosa“ vređa „javni moral“, ali da, istovremeno, i ne deli njegov stav kad u njegovo ime tvrdi da je Parada ponosa „moralno odvratna“. Nema tu ničeg ličnog.