Pipovanje, pipkanje...

Kako je krenulo, u nekim emisijama TV Hepi biće više pištanja nego bilo čega drugog. Ono kratko, oštro „pip” za zvučno pokrivanje izgovorenih psovki i „bezobraznih reči” toliko je učestalo da se pretvara u dugo, kontinuirano „pipovanje”.

Ako je ovakva zaštita gledalaca nekakva propisana obaveza, cilj je u startu promašen, a takvo čuvanje pristojnosti je u potpunosti licemerno. Svakom gledaocu jasno je iz konteksta šta se iza zvučnog zaklona zapravo krije – te ostaje netaknut upravo taj kontekst kao u svakom smislu problematična celina. Ako je pak zvučna pokrivka dobrovoljna intervencija autora programa, opet je na delu kontraučinak: gledaoci se ne štite od prostote nego im se, baš suprotno, stalnim „pipkanjem” sugeriše da je emisija izuzetno golicava, smela, provokativna.

 Tako je to bar u „Ludoj kući” kod Dejana Stankovića. Nisu tu problem reči, mada voditelj ima teškoća s pismenošću, nego forsiranje veštački stvorene intrige i nespretno podsticanje cirkuski glumatanog verbalnog i fizičkog sukoba. A ima nečeg gotovo bolesnog u ideji da se, posle stvarnih obračuna i provale nasilja povodom nedavne „Parade ponosa” inscenira sukob u studiju „gejova” i „mrzitelja pedera”. Kako se završilo – zna onaj ko ima živce da ostane uz ovakve priglupe igrarije s ozbiljnim stvarima.

„Pipkalo” je i u novoj emisiji TV Hepi, kod domaćina Sergeja Trifunovića. I to sve više kako se bližio kraj večere – i dno flašama na stolu. Kad ih je napustila jedina dama, društvance se dodatno opustilo i upustilo u sve masnije viceve, pikantnije šale i grublje izraze. Uz „pip”, „pip”, „pip”... i ova je televizija dobila svoju verziju večere kod poznatih. Lane Gutović od skora priređuje večere koje snima TV Avala, a i Prva ima svoju verziju, samo što tu ugošćavanje ide naizmenično, ukrug.

Promena mesta za ćaskanje pred kamerama indikativna je za promenu merila vrednosti na televiziji, tom mediju koji danas bez ikakve odgovornosti doprinosi duhovnom propadanju šireći prostotu, gurajući u glib primitivizma. Mesto je, bar donekle, uticalo na stil i atmosferu razgovora. Studio, salon, restoran, kafić... u osnovi su javna mesta. Sada se privatan prostor pretvara u javni, ali je pitanje koliko ga i domaćini i gosti takvim doživljavaju. Uz iće, piće (nije još jasno kako novi zakon o pušenju tretira ovakve situacije) idu i privatno ponašanje, naglašena spontanost, improvizacija bez zadrške – te je osećanje za meru, prikladnost, pristojnost sasvim individualizovano, prepušteno pojedincima. Ukoliko se uticaj emitera svodi samo na naknadno „pipovanje”, eto još posla za Republičku radiodifuznu agenciju.

Kad Ivan Ivanović izađe pred publiku da je zabavi anegdotama, šalama, pričicama – nema „pipa” nego smeha i aplauza za njegove sve eksplicitnije glagole i gestove. Nije to još skaredno, ali počinje da liči. Šteta bi bilo da pijačno – kafanski humor potisne i zaguši ono malo pošalica na račun političara. Dobra politička satira je ono što domaćem televizijskom programu jako nedostaje.