Kisinova šopeniana

U duhu velikih godišnjica koje su na izmaku, Jevgenij Kisin (1971) je za novi susret sa beogradskom publikom odabrao upravo dela dvojice velikana, Šumana i Šopena (1810–2010), pa je i ovaj jubilej zaokružio na najlepši način. Ruski pijanizam je danas na visokom nivou. Mnogo je pijanista svih generacija koji nastupaju na svetskim koncertnim scenama i svi imaju nešto svoje, specifično, što ih stavlja u sam vrh svetskog pijanizma. Ali, Kisin i među najvećima ima posebno mesto. Zrači svojom aurom, poseduje čudesne prenosne mehanizme kojima dospeva do slušalaca, ima moć da svojim pijanisima zadrži dah, da se ne čuje ni disanje i da slušaoca uznese. A to je vrlo retko.

Tumačeći Šumanove Fantastične komade op. 12 i Novelete op. 21 br. 8 toliko je izdiferencirao minijature unutar ciklusa da su sve zvučale potpuno različito, od mirnog, koncentrisanog i neuzbuđenog prvog fantastičnog komada, do sledećeg koji je žario od strasti i vatre, do nizanja sve novih i novih slika i likova. Šuman je zvučao raskošno, a Šopen fascinantno, kao da mu pripada, kao nešto što bismo mogli nazvati Kisinovom šopenianom. Sve četiri balade svirao je zaredom (ge mol, Ef dur, As dur, ef mol) kao jednu razvijenu poemu bogatu emocijama, uzbudljivu, monumentalnu, svečanu, meditativnu i tehnički briljantnu, ali ne i sentimentalnu. Oduševljenoj publici koja je izuzetno za ovu priliku sedela i na bini, dodao je ceo jedan program Šopena na bis (dva valcera i skerco) okružen sa svih strana. Ovacije na nogama priređene su mu u Beogradu i ovoga puta. Ostaje da žalimo za jednom većom koncertnom salom, od 1.500 mesta koja bi odgovarala potrebama grada.

Resital Kisina je nešto što će se dugo pamtiti.

Prethodne večeri u sali Beogradske filharmonije slušali smo neuobičajeni program, najpre britanskog kompozitora Ralfa Von Vilijamsa (Fantazija na temu Tomasa Talisa) zatim Koncert za klarinet i orkestar francuskog kompozitora, takođe 20. veka,  Žana Fransea, i na kraju instrumentalne delove iz I i III stava poslednje muzičke drame Riharda Vagnera „Parsifal”. Dirigovao je Kristof-Matijas Miler, solista je bio Dmitri Aškenazi.

Posebni programi možda brojno nemaju svoju publiku, ali pomeraju standarde i čine napor u značajnom delu edukacije posetilaca. U tom smislu, dela Ralfa von Vilijamsa (1872–1958) predstavljaju klasiku 20. veka i vrlo pitka muzika koju smo slušali izvedena od duplog gudačkog sastava orkestra, sa izdvojenim solistima (koncertmajstor je bila veoma muzikalna Ksenija Milošević) opravdali su stavljanje dela na program.

Virtuozni elementi koji preovlađuju u neoklasično pisanoj partituri Žana Fransea (1912–1997) predstavljaju jedan od koncerata 20. veka koji pomera zahteve solisti i koji mnogi, inače dobri klarinetisti, izbegavaju da izvode. Dmitri Aškenazi (1969) je od svog instrumenta načinio sredstvo brioznog i neprekidno aktivnog, preciznog i zavodljivo moćnog klarineta koji sve postiže na vrhunskom nivou.

Čekali smo Vagnera i dočekali, doduše ne na sceni, ali ipak u koncertnoj verziji, izvođenje instrumentalnih delova iz „Parsifala”. Zvučalo je moćno, bleh razmahan, seriozan, dobro postavljeni odnosi unutar grupa, bez mnogo kikseva, snažno, ubedljivo. Dirigent nenametljiv, u funkciji izraza, Filharmonija bez velikog entuzijazma, na tragu očekivanja.