Tvrdoglavi samo opstaju

Aleksandar Dimitrijević (1977) je umetnik istraživač, aktivista, analitičar savremenog društva. Diplomirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i dobio nekoliko nagrada za sliku i crtež. Najboljem mladom glumcu užičkog festivala pokloniće svoju sliku „Neonska igra”.

Motivi na Vašim slikama liče „na neobavezne žvrljotine”, elemente društvenih igara. Šta se krije iza ove slikarske namere?

Moje slikarstvo je nastalo kao rezultat razmišljanja o međuljudskim odnosima koji se manifestuju kroz društvene igre. Njegova vrednost se temelji na ekspresiji pojednostavljenog crteža u funkciji savremene ikonografije. Najčešće su to (tablić, „Ne ljuti se čoveče”, iks-oks, jamb... itd.), vertikalni nizovi brojeva i tabli (recki), podvučenih linija i zbirova ispisanih u žaru igre brzim, ali jasnim potezima. Ti elementi su beleške na papirima na kojima su zabeleženi pobede, porazi ili nerešene partije (beleške sakupljam od ljudi koji igraju društvene igre). Koristim ih kao polazište koje simboliše stalnu čovekovu potrebu za kontrastom (dobro-loše, pozitivno-negativno, ružno-lepo, moralno-nemoralno...).

Suština moje slikarske namere je da od banalnih stvari iz svakodnevnog života stvorim vizuelno upečatljive likovne celine. Na taj način stvaram dinamične slike jakih grafičkih vrednosti koje se, međutim, mogu čitati i kroz simboliku tumačenja, i tako kreiram otiske situacija iz svakodnevnog života opterećenog gubitkom, pobedom, uspehom, razočaranjem, srećom, stresom, depresijom, histerijom, euforijom...

Na koji način Vaša umetnost preispituje društvene odnose?

Tragajući za ishodima igara gde se uspostavljaju nova pravila i propozicije u nama uvek prisutne, ali od nas isto toliko skrivene likovne egzistencije, u mojoj umetnosti nastojim da kroz jezik te egzistencije manifestujem prirodu čoveka za nadmetanje sa drugim i sa samim sobom u otkrivanju tog istog sveta. Nemam namere da nudim rešenja niti pokušavam da preuredim svet oko sebe, već pokušavam da ga objasnim kakav je i od čega je satkan. U tom smislu preispitujem društvene odnose, analiziram i aktivno učestvujem u njemu oslikavajući nevidljivo, odbačeno i zaboravljeno...

Kako sagledavate Vašu i perspektivu umetnika bliskih Vašoj generaciji?

Biti mlad umetnik u Srbiji danas je odgovorna i kompleksna stvar. Pre svega moraš da imaš kontinuitet da bi opstao na sceni, a kvalitet se sam po sebi očekuje od vas, a to je teško izvesti, ali ne i nemoguće... jer danas umetnik mora da pored toga što proizvodi umetničko delo, koje sa sobom podrazumeva produkciju i razne druge propratne stvari, radi i na promociji istog. Veliki je broj talentovanih mladih ljudi koji imaju šta da kažu i oni će bez obzira na svu kompleksnost situacije u kojoj se nalaze i koja ih okružuje naći način da to i urade. Tako da u vezi s tim pravim umetnost koju ja očekujem od sebe, a ne onu koju očekuju od mene... a perspektiva je izvesna stvar.

U okviru projekta ,,Pokreni grad, organizacije „Kiosk” naslikali ste mural u rodnom Užicu na zidu zgrade Učiteljskog fakulteta. Šta je sadržaj tog murala?

– U romanu ,,Užice sa Vranama” akademika Ljubomira Simovića pronašao sam podatak da je dotični gospodin Sklavko prvi Užičanin. To je prvi Užičanin u administrativnom smislu... tako da i Užice postoji od tog trenutka, a mural je dobio ime koje je ispisano na samom vrhu „Sklavko” a ispod su ispisani svi značajniji datumi iz kulturnoistorijske baštine grada Užica. Koje godine je bilo selo, koje šeheron, a koje kadiluk, kada se otvorila prva pošta, bolnica, kada je zazvonio prvi telefon, kada je Užice izgorelo u dva velika požara, kada je bilo Titovo, a kada Grad Užice...

Povezao sam radni naziv projekta i samu namenu zgrade (visokoškolske ustanove) na kojoj sam ga realizovao i dobio školsku tablu (10 x 14 m) na kojoj sam ispisao podatke iz kulturnoistorijskog života grada... u tom smislu je i edukativnog karaktera.

Kako su reagovali Užičani dok je nastajao, i posle, kada je završen mural?

Jedan komentar mi je ostao najupečatljiviji, a to je bilo, sećam se, dok sam radio mural. Neko je komentarisao kako je uprava Učiteljskog fakulteta lepo ofarbala zgradu u smirujuće zelenu boju, posle par dana kada je opet prolazio pored fakulteta nije mogao da veruje svojim očima, misleći da su neki klinci preko noći ižvrljali celu zgradu od vrha do dna. Taj komentar mi je mnogo značio jer je potvrđivao uspešnost u nameri da prenesem taj ,,neobavezan” crtež sa školske table na zid.

Vi ste, čini se, veoma produktivni. Da biste preživeli od umetnosti ili je u pitanju Vaša „slikarska tvrdoglavost”?

Od umetnosti u ovoj zemlji živi mali broj umetnika, ali pre svega zahvaljujući internacionalnim karijerama, a oni mogu da se prebroje na prste jedne šake. Da biste preživeli od umetnosti u našoj zemlji gde nema jasno definisane kulturne politike, sistema vrednosti, tržišta i gde je kriterijum ispod svakog nivoa zdravog razuma, verujte mi na reč da je to Sizifov posao.

Na sceni ostaju samo tvrdoglavi mladi umetnici kojima je bavljenje umetnošću više potreba nego interes... a ja sam jedan od njih.