Izgubili smo sve vrline

Kad se govori o krizi naše košarke često se u analizu kreće od pojava koje nisu striktno vezane za igru (kao, recimo, organizacija saveza) pa tako ostaju po strani suštinski problemi, barem kada je u pitanju posrtanje naše reprezentacije. Tačno je da se između nacionalnog tima i košarke ne može stavljati znak jednakosti, ali svako će se složiti da se uspeh našeg "najboljeg državnog proizvoda" (to je doskora bilo drugo ime za srpsku košarku) meri rezultatima državnog tima.

Stručni savet, žila kucavica košarkaške organizacije, po sopstvenom priznanju, poslednjih godina nije ispunio svoju misiju. Sastanci trenerskog "tima snova" su se svodili na izbor selektora i eventualno – na rasprave o urušavanju kulta reprezentacije, a neka dublja analiza problema struke nije data. Najiskusniji u savetu mudraca, Ranko Žeravica, selektor rekorder sa sedam medalja u državnom timu, izneo je jedan svoj vrlo upozoravajući zaključak: da naši timovi igraju prevaziđeno i sporo.

Nov model organizacije, koji se nazire iz nacrta novog Statuta KSS, nudi veća ovlašćenja, ali i veću odgovornost Savetu koji je proteklih godina bio "sluškinja" Predsedništva. Umesto deset članova imaće sedam. Podatak da tri udruženja predlažu po jednog člana (prva muška i ženska liga i treneri) nagoveštava i neka nova imena. Svakako, bilo bi besmisleno i pomisliti da je možda vreme da se odreknemo usluga bilo kog od trenerskih velikana koji su zadužili ne samo našu košarku već i košarku kao sport. Pitanje je samo kako ih uposliti da budu od najveće koristi.

Naša košarka je dostigla svetsku slavu dobrim delom i zbog toga što je u svojim redovima uvek imala vizionare koji su znali da predvide u kom smeru će se razvijati igra. Upravo je Stručni savet bio najveće uporište avangarde. Zato i danas od njega treba poći u obnovi košarke, tragajući za modelom igre koji će dati rezultate 2010. i nadalje. Možda i raspravljati na temu – kako treba da izgleda srpski košarkaš u trećem milenijumu...

U ovom trenutku srpski prvoligaški košarkaš je bleda senka svog jugoslovenskog preteče. Kreativnost, šut i tehnika – ono na čemu smo izgradili četiri decenije dugu zlatnu nisku uspeha – nestali su u eri taktika i tegova. Mi i kao narod nikada nismo bili poznati po vrednoći, već po svojim improvizacijama. Zašto smo se onda odrekli onoga što je proslavilo našu košarku!

U poslednjem intervjuu za "Politiku", Toni Kukoč je, govoreći o tome koliko mu je pomogao profesor Aleksandar Nikolić, izjavio da ima utisak da se danas mnogi treneri nadmeću za Nobelovu nagradu umesto za sportske medalje. Hteo je da kaže da su komplikovani saveti pojeli suštinu...

Tako danas dobijamo poražavajući odgovor na pitanje na koliko naših igrača bismo mogli da se kladimo da će pogoditi trojku kad imaju slobodan šut (bolje da ne pitamo šta bi bilo kad bi šutirali preko ruku protivnika). Ili – za koga bismo stavili ruku u vatru da neće promašiti slobodno bacanje, pogotovo kad nema pravo na grešku? Ili – koliko naših igrača mogu da naprave višak u igri jedan na jedan?

Razgovor na ovu temu sa trenerom i vlasnikom Beovuka Mišom Lakićem, jednim od najboljih "proizvođača" mladih igrača kod nas poslednjih desetak godina, otvara i druga polja jednog istog problema.

– Problem je to što sa decom rade neiskusni treneri. Oni iskusniji ne žele da rade s mladima jer je to slabo plaćen posao. Današnje gazde klubova smatraju da ne treba mnogo da plate stručnjaka koji radi s decom. A za trenere seniorskih ekipa dovode poslušnike koji će da klimaju glavom i za ono sa čim se ne slažu. Rezultat toga je da treneri nemaju kontinuitet, pa samim tim ni mogućnost da barem četiri godine izgrađuju nekog igrača. Sve je manje trenera za koje nova sezona počinje onog trenutka čim se završi stara. Dakle – problem je u klubovima, jer oni ne žele da angažuju trenere od autoriteta.

Lakić naglašava da se zapostavljaju tehnika i šut nauštrb taktike a kao dokaz sve slabije produkcije igrača navodi sledeće:

– Uveli smo strance u našu košarku jer je lakše kupiti igrača nego mučiti se sa decom...

Po njemu, Savez nije najveći krivac za probleme struke, jer je licencom zaštitio trenersku organizaciju. Ipak, ističe da Srbija ima mnogo dobrih trenera koji su trenutno bez posla.