Odlazak muzičkog Pavića

Volela bih da je povod ovom tekstu sasvim drugačiji, da je to neki koncert, disk ili knjiga. Ali, dogodilo se da je povod tužan, pretužan, da je razlog ovom pisanju odlazak i gubitak jedne od najosobenijih ličnosti naše umetničke scene, Miloša Petrovića.

Gotovo je nemoguće da ukratko ispričam ko je bio Miloš Petrović. Verovatno će biti najtačnije ako jednostavno kažem – istiniti umetnik. I naravno, kada to pomislim, počinju da naviru sećanja iz nekog davnog divnog vremena, kada sam ga kao sedamnaestogodišnja studentkinja upoznala. Tada, sredinom osamdesetih, u Srbiji i Beogradu umetnički život je bio uzavreo, pun smelih akcija, ideja i događaja, obeležen radošću, smehom, ludostima, lucidnošću i muzikom, muzikom, muzikom.

Za nas, tada mlade muzičare opijene zasenjujućim vrtlogom beogradskih umetničkih dešavanja, jedna od kultnih ličnosti bio je i Miloš. On je bio muzičar koga biste popodne videli na Muzičkoj akademiji, uveče na Kolarcu ili u SKC-u, a onda bi se do jutra zabavljao, pričao i svirao u džez klubu. On je sa fantastičnom lakoćom plovio svim tim muzičkim strujama i rukavcima, obasipajući ljubavlju svoja izvođenja baroka, minimalizma ili džeza. A naš san je bio da živimo muziku, da ne budemo svrstavani u žanrove ili fioke, da nam muzika koju dišemo bude ogroman i večiti Praznik. Miloš Petrović je bio jedan od retkih muzičara koji je potpuno živeo za ovaj Praznik.

Njegovo majstorstvo na čembalu je nenadmašno, njegov pijanizam poseban i od najfinije vrste, njegovo improvizatorsko umeće beskompromisno, njegovo razumevanje svih vrsta muzike tačno i uzorno, njegova muzika zagonetna, njegova literatura i njegove ideje lucidne i jedinstvene. Kako je samo malo takvih umetnika u našoj sredini živelo, tih ljudi koji koračaju velikim koracima, ali tiho, gotovo nečujno, dostojanstveno. Njegova izvođenja srpske muzike za čembalo, na čuvenim diskovima Antologija srpske muzike za čembalo (najveći broj tih dela je za njega pisan i njemu posvećen) spadaju u sam vrh čembalističkog izvođaštva, njegova Istorija Vizantije I i II, kao i ciklusi ’srpske barokne muzike’ Mihaila iz Peći (te sjajne izmišljotine, koja je mnoge navela da poveruju kako Srbi imaju zaboravljenog baroknog kompozitora), predstavljaju ga kao muzičkog Pavića, njegovi tekstovi i eseji o muzici jesu štivo koje je obeleženo pronicljivošću, sjajnim i dobronamernim zapažanjima.

Miloš je toliko mnogo specifičnih umetničkih tačaka upisao na srpsku umetničku mapu svojim delovanjem, da će njegov nestanak utisnuti prazninu, kojoj se ne vidi mogućnost ispunjenja. Važno je za našu sredinu da ta specifičnost, ta jedinstvenost Miloša Petrovića bude zapamćena i očuvana, posredstvom njegovih snimaka, njegovih partitura (od kojih su neke ostale nepoznate javnosti) i njegovih knjiga, jer dolazi vreme kada će njegov dobri duh iz muzike i knjiga opet osvajati neke nove mlade zanesenjake i učiti ih kako da žive za večiti Praznik.

Isidora Žebeljan