Marš na ulice

Nezadovoljni uzgajivači svinja iz Mačve i Pocerine, posle kratkotrajnog protesta ispred zgrade vlade usred Beograda, vratili su se kućama vidno nezadovoljni rezultatima te audijencije. Zapretili su novim vidovima građanskog otpora, ali i ostali pri traženoj ceni od 90 dinara za kilogram žive mere tovljenika. Neće ni da čuju za ponuđenu cenu od 75 dinara. Uz taj zahtev pridodaše amandman – da se u otkupu nađu i svinje teže od 120 kilograma, jer dok se oni pregone s vlastima, tovljenici svakim danom nabace po koje kilo. I eto nove muke.

Koliko god ovaj sukob interesa uzgajivača svinja i države izgledao, pogotovo sa ekonomskog stanovišta, potpuno suvišan, jer pregovaraju strane koje nisu direktno upućene jedna na drugu, pošto se svinjari sa državom ipak nisu dogovarali o tovu, toliko njeni pokušaji da se iz tog nametnutog posla izvuče što časnije izgledaju sve – trapavije. Ne može da se izmigolji iz svega toga, jer je u krajnjoj liniji odgovorna za sve ono što ne čini.

Pošto nije postavila jasne principe tržišne igre slične onima u ujedinjenoj Evropi, moglo se dogoditi da naši domaćini u tom delu Srbije, ali i drugde, punih koševa kukuruza zapate desetine hiljada svinja, "bace" ih u tov, a da se o tome ni sa kim nisu dogovarali, a kamoli ugovarali isporuku. Njihova početna računica je sasvim u redu. Kilogram kukuruza kada prođe kroz kilo žive mere stoke više vredi nego kada se proda u zrnu. Ali, velika ponuda debelih svinja, a stručnjaci tvrde i dosta masnih, zbog loše ishrane u kojoj dominira upravo kukuruz, dovela je do uobičajenog pada cena.

A onda? Državo – upomoć.

Ona je jedno vreme ćutala, ne priznajući da je to i njen problem, ali seljaci izađoše na puteve sa teškom mehanizacijom i paralisaše saobraćaj prema Bosni, Beogradu i Sremu. Kada su te blokade prevršile svaku meru, žandarmerija je intervenisala i oslobodila puteve, ali ne i državu.

A da je naša država, kao što to za sebe čini neuporedivo brojnija i složenija porodica država i stanovnika EU, sačinila godišnje i periodične bilanse u kojima će se jasno naznačiti ko, šta, kada i koliko proizvodi, po kojoj ceni i kome se svinje isporučuju, ne bi se moglo dogoditi da seljaci napune torove i da ne znaju šta će sa tovljenicima. Ne. Naša država se opredelila za nekakvo slobodno delovanje tržišnih zakonitosti – ponude i tražnje, u kojima svako radi šta god hoće. I ponuda joj se obila o glavu.

Evropa je danskim, holandskim, francuskim… ali i svim ostalim farmerima, malim i velikim, tačno, gotovo u grlo, propisala šta i koliko mogu da proizvedu. Plus minus neki procenat. Za domaće, izvozne potrebe, rezerve… i – kraj. Iza njih i te proizvodnje stoji EU. Ne može da se desi da neko iskoči iz lanca. Ali, ko god proizvede grlo više, uradio je to na svoj rizik i štetu.

Da li su time ugrožene nekakve ekonomske slobode evropskih farmera? Nisu, ako se pod slobodom ne podrazumevaju haos i samovolja. Ne mogu da rade šta hoće, kada hoće i koliko hoće.

Mi smo još, nažalost, sa one strane ekonomske slobode pa nam se i događa da svako ko je nezadovoljan može da izmaršira na put ili ulicu i blokira saobraćaj zbog nezavidnog ekonomskog položaja. A država nikako da odumre ili bar da počne da radi svoj posao.