Postajem iskusniji kupac

Da li čitate deklaracije na proizvodima?

Bez obzira da li je čips ili džemper u pitanju, deklaraciju uvek čitam. Kada je reč o hrani, tekst na ambalaži najčešće čitam u vreme posta, kako bih saznala da li to što kupim mogu i da pojedem. Proveravam rok trajanja kada mi nešto duže stoji u frižideru. Uvek se uplašim oznake E pod raznim brojevima, ti emulgatori prete da naruše moje uživanje u hrani.

Čitam i one ušivene deklaracije, kako bih znala šta nosim i šta se sa čim slaže u mašini za pranje veša.

Korektna usluga u banci, restoranu, supermarketu je...

Kada je osoba koja stoji preko puta vas dovoljno ljubazna i nenametljiva, kada može da sasluša vaše pitanje i da vas sa zadovoljstvom odvede do rafa ili sledećeg šaltera. Najbolja usluga je ona gde vidite da preko puta vas stoji profesionalac.

Uvozna ili domaća roba?

Volim da kupujem ono što proizvodimo i pravimo mi. Uz „smoki”, „plazmu” i čokoladne bananice sam odrasla. Sentimentalna sam kada vidim da je našeg proizvođača hrane kupila neka strana firma, ali se i obradujem inovacijama koje stižu od novog vlasnika. Volim i uvoznu robu. „Milka” i „cif” su nezamenljivi.

Da li kupujete na sniženjima?

Obožavam sniženja. Volim kada na deklaraciji kaputa ili kupaćeg kostima vidim nekoliko drečećih nalepnica koje svedoče koliko puta je menjana cena. Tada me hvata kupoholičarska groznica. 

Ima li pravih sniženja u Srbiji poput onih u drugim evropskim prestonicama?

Od kada su kod nas došli veliki svetski brendovi, a sa tržišta istisnuti butikaši i butikašice iz devedesetih, sniženje je, pokazalo se, kao standard EU koji moramo da poštujemo. Ima sniženja i iskusni kupoholičari znaju da se tad kupuje dobar i „skup“ komad koji se posle nosi i voli dugo.

Koliko na izbor proizvoda utiču dizajn i reklama?

S godinama postajem iskusniji kupac. Reklama mi više nije vodič, dizajn, lepa flašica ili font na ambalaži jeste.

Da li češće koristite kartice ili gotov novac?

Češće koristim karticu. Čini mi se da crvene novčanice više trošim kada ih vidim u novčaniku.

Hipermarketi ili manje lokalne prodavnice?

Hipermarketi, iako ni njih ne volim. Monopol koji smo mi kao deca igrali imao je polje zatvor i bankrot. Hipermarketi su čisti i bolje snabdeveni. Lokalne prodavnice vas vređaju kada vam prodaju bananicu za 40 dinara. Grozne su mi staklene vitrine-frižideri u malim prodavnicama, u kojima se čuva sve, i sir i mleko i šunka i testenine i čokolade. Te lokalne prodavnice uvek imaju neko depresivno osvetljenje, bube, simpatične kasirke i ekipu koja se skuplja ispred. Tu umesto kusura dobiješ žvaku. Te žene za kasama, ikone mog detinjstva, koje su lepim brzim prstima svirale na kasirskim dirkama, imale crne papučice koje su dizale da bi uzele novac i kutijice-udubljenja u kojima zveče dinarčići, te devojke koje vide vaš dom u korpi, sramotno malo zarađuju.

Da li su veliki trgovinski lanci promenili potrošačke navike kod nas?

Hleb, mleko, „eurokrem” ili „nutela”, kilogram ovoga i kilogram onoga, pasta za zube, red na kasi, potpis na slipu kartice kao nekada potpis na čeku, kese. Sve je isto. Osim novina u kojima je vikend akcija: pirinač 59,90, tunjevina 84,90, ren 86,90...

Koliko često idete u snabdevanje u toku meseca?

Svakodnevno. I jednom u dve nedelje velika kupovina. 

Dobre cipele su...

One koje vam se u izlogu osmehnu.

Šta se obično može naći u Vašem frižideru?

Mleko, voće, povrće, sir i kajmak, sojin margarin, jaja, pečenica, tegla džema.

Da li ste kao potrošač nekada bili oštećeni?

Ne.

Ko štiti prava potrošača u Srbiji?

Udruženja građana, ekonomisti koje se zalažu za uvoz mleka i manje marže. Suštinski, Verica Barać.

Da li Srbija ima zakon o zaštiti potrošača?

Ima, može se videti na Internetu.