Između solitera i oranica

Zahvaljujući izrazito neravnomernom ekonomskom, pa i kulturnom razvoju pojedinih regiona u Srbiji, i u 21. veku se održao stereotip o srpskom selu kao „blatnjavom, zaostalom, skučenom, dosadnom”, nasuprot „slobodi, sjaju, otvorenosti i beskrajnim mogućnostima” većih gradova, pre svega Beograda. Predstava o urbanoj sredini kao „prljavoj, haotičnoj, bezobzirnoj” čija je protivteža pastoralna idila, zdrav život u skladu s prirodom i srdačnost male zajednice – što je razlog da se u razvijenim državama Zapada oni imućniji povlače na periferiju ili kupuju seoska imanja – u našoj zemlji nije dovoljno ubedljiva.

Ko je detinjstvo proveo među ovcama i oranicama, u mestašcetu koje od kulturnih sadržaja nudi prepričavanje televizijskih serija i tračeve o komšijama a od provoda ispijanje mlakog piva pred jedinom prodavnicom – iskoristiće prvu priliku da napusti rodno selo. Jer mašta o pozorištu, bioskopu, koncertima, noćnim klubovima i otmenoj garderobi koju će za te prilike oblačiti, ali i o boljoj zdravstvenoj usluzi, stručnom usavršavanju, karijeri, profesionalnim izazovima...

Mnogo je manje onih koji su, odrastajući na gradskom asfaltu, u vrevi nepoznatih lica, udišući dim i prašinu, večito u žurbi i pod stresom, okruženi luksuzom koji ne mogu sebi da priušte, poželeli da pobegnu tamo gde vladaju skromnost, mir i tišina, gde se vreme meri smenjivanjem dana i noći a ne sekundama, gde se komšije poznaju, druže i pomažu, i nikome nije važna etiketa na vašoj odeći niti da li vam je frizura po najnovijoj modi.

Odlazak…

– Detinjstvo sam proveo u Novoj Pazovi, varošici sadvadesetak hiljada stanovnika nedaleko od Beograda. Uposlednjedve decenije ona jepostalasvojevrsni bastionmaleprivrede,paipak, nedostatakkulturnihsadržaja, potraga za višimobrazovanjem, želja da seostvarimudrugimsferama životai šansezapronalaženjeboljegposlaosnovnisurazlozizaštosamodlučioda napustimovo mestoi srednju školu, zatim i fakultet, završim u glavnom gradu– kaže SlobodanMilivojević. Sa diplomom Fakulteta političkih nauka otišao je iz Beograda na master u Italiju, a otkad se vratio oprobao se na dva veoma odgovorna radna mesta – u Beogradu.

– Beogradjezamenebio centar kulture, veliketradicije, beskrajnihmogućnostiinaravno, gradrokenrola. Ali, jedna stvar je dolaziti povremeno, a nešto drugo živeti u njemu. Kao srednjoškolac učio sam kako da se ophodim na ulici u raznim situacijama, da prepoznam „loše društvo”, naučio sam šta je to kultura života u velikom gradu – dodaje naš sagovornik. – Osećao sam se slobodnim da radim šta hoću, ali sam ubrzo počeo da shvatam da sloboda znači i odgovornost. Ono što sam smatrao za prednost urbane sredine, tada je dobilo novi oblik, kvalitet koji mi je pomogao da sazrim, steknem mentalne i verbalne veštine i tehnike koje sam kasnije koristio da ostvarim razne ciljeve u životu.

– Tokom godina Beograd se menjao, i ja u njemu, smanjivao se kada sam posećivao po površini i broju stanovnika veće gradove. Zaključio sam, međutim, da veličina nekog mesta ne zavisi od broja stanovnika, već od kulture i šarma koji nosi (a njega oblikujemo svi mi zajedno koji tu živimo), od mogućnosti koje možemo da ostvarimo svojim radom i individualnog značenja koje im pridajemo. U mom slučaju, to znači da bih rado živeo u manjoj sredini u kojoj bih mogao da razvijam svoje potencijale – priča Slobodan, dodajući da više i nema velike razlike između života u gradu i života na selu.

Ovaj stav kao stručnjak podržava i mr Miloš Matić, antropolog, viši kustos Etnografskog muzeja u Beogradu. Prema njegovim rečima, tradicionalno srpsko selo nestaje (nalazimo ih još samo u siromašnim, zabačenim planinskim krajevima, zapuštena, napuštena, zaboravljena), ali nestala je i izvorna „gradska kultura”. Umesto njih imamo „prigradska sela” i izmešane običaje i modele ponašanja u savremenim urbanim sredinama. Svuda se sluša ista muzika, nosi ista odeća, kupuje ista hrana…

– Selo u Srbiji se veoma promenilo od kraja 19. veka, kad je počela industrijalizacija zemlje, a naročito posle Drugog svetskog rata. Nekadašnja zatvorena, autohtona zajednica koja je uglavnom uspešno zadovoljavala sve svoje potrebe, postepeno se otvarala i prvo prešla na naturalnu razmenu, a zatim se, sredinom prošlog veka, uključila i u tržišnu privredu – podseća magistar Matić. – Sela u posleratnoj Jugoslaviji nisu nasilnom kolektivizacijom pretvorena u kolhoze kao u Rusiji i drugim državama „iza gvozdene zavese”, od 1953. seljaci nisu morali da budu u zadrugama, imali su privatnu svojinu, gradili sopstvene kulturne obrasce.

Industrijalizacija (i odlazak na rad u fabrike), tehnološki napredak i ulaganja u razvoj sela doneli su seljacima višak slobodnog vremena, pa i dokolicu, koja je počela da menja odnos mladih u selu prema sopstvenoj budućnosti. Sve više njih je odlazilo u grad na školovanje, i ostajalo da tamo traži posao. Uostalom, i u osnovnoj školi nisu ih učili kako da muzu krave ili obrađuju zemlju, već maternjem jeziku, matematici, istoriji… spremajući ih tako za život u urbanoj, a ne u seoskoj sredini. Tako je krenuo novi egzodus ruralnog stanovništva, i mnoga sela su opustela – kaže za „Magazin” mr Miloš Matić.

… povratak

Povratak na selo je relativno skorašnja pojava. U poslednje dve-tri decenije gradovi postaju prezasićeni, ali bujaju „prigradska sela” u koja se polako vraća „druga generacija” ili stižu došljaci iz grada, donoseći sa sobom urbane obrasce ponašanja i običaje, baš kao što su nekadašnji odmetnici sa sela pokušavali da u gradskoj sredini primene svoje.

Ovo mešanje kulturnih modela, uz dodatno „ujednačavanje“ uz pomoć medija i Interneta, dovelo je do toga da danas zaista i nema neke velike razlike gde živite. Naš sagovornik pominje primer vojvođanskih i pomoravskih sela odakle ljudi više ne odlaze, pošto i u svom mestu imaju sve blagodeti savremene civilizacije, udobnost i mogućnost da tu razvijaju posao.

– To novo poljoprivredno preduzetništvo znači da na svom imanju više ne proizvodite robu koju ćete sami trošiti, već je plasirate na tržište. U tom smislu je svejedno da li na selu pravite sir ili mobilne telefone – kaže Matić. – Ređi su slučajevi kad neko iz grada „pobegne” u predele nenarušene prirode, tragajući za idiličnim vrednostima tradicionalnog seoskog života. Ali ima i takvih…

Zbog stalnog priliva novog stanovništva, u gradovima je sve teže naći zaposlenje. S druge strane, ni sela više nisu što su nekad bila, nakon što su dobila struju, vodovod i asfaltne puteve... a u doskora nezanimljivim malim varošima otvaraju se nove škole, ispostave univerziteta, muzeji, festivali... Domaći i strani investitori otkrivaju privlačne poslovne mogućnosti izvan velikih industrijskih i trgovinskih centara, a mali porodični pogoni se šire, njihovi proizvodi postaju poznati i prepoznatljivi.

Priče o napuštenim seoskim imanjima i propalim provincijskim radionicama polako zamenjuju ispovesti preduzimljivih povratnika ili pridošlica iz velikih gradova koji s ponosom pokazuju svoje farme, njive, voćnjake, vinske podrume, obnovljena gazdinstva i radnje odakle šalju u svet raznovrsne proizvode.

Mlekara „Lazar” u Blacu, varošici od oko pet hiljada duša, prerađuje 50.000 litara mleka dnevno. Raspolaže sa oko 700 muznih grla, do 2015. će ih biti hiljadu. O celom stadu i proizvodnji brine upravnik Slobodan Serdar koji je ovamo došao iz Novog Sada, a za njim je stigla i njegova verenica.

– Ovde sam video šansu za napredak u karijeri i pristojan život. Bio je to izazov da pokažem šta umem i koliko znam. Uslovi rada su dobri, plata odlična, imam odrešene ruke u poslu… Šta više da poželim? – pita se mladi veterinar.

U sremskom selu Surduk, na četrdesetak kilometara od Beograda i gotovo isto toliko od Novog Sada, Aleksandar i Dragana Puletić su kraj reke otvorili pansion „Dunavsko gnezdo“ za sve one koji požele da se prošetaju peščanim adama, odmore među šljivama i smokvama, ugoste domaćim slatkom i drugim gurmanlucima, provozaju brodićem, obiđu staništa retkih ptica ili se oprobaju u umetničkim radionicama (crtanje, slikanje, ikonopis, pozlata, duborez) koje vodi ovaj mladi bračni par. Slikarka Dragana je iz Kruševca, a konzervator Aleksandar iz Bora. Trajno su se nastanili na imanju u Surduku, našavši tu, kako kažu, odlične uslove za rad i prostor za život.

– Meštani su u početku gledali na naš „turistički poduhvat” sa nevericom, govoreći da odavde odlaze i oni koji su ovde rođeni, a sad su i oni zadovoljni što nam dolaze gosti iz Nemačke, Italije, Irske… – rekao je našoj novinarki Aleksandar, potvrđujući ono što smo čuli i od drugih sagovornika: u stvari isto živite u malom, velikom gradu ili na selu. Razlika je samo u tome da li ćete i koliko umeti da iskoristite sve prednosti svog okruženja.

----------------------------------------------------------- 

Bolje na asfaltu, zdravije na svežem vazduhu

U internet forumima o odnosu sela i grada uglavnom učestvuju mladi iz manjih sredina, dok oni drugi, izgleda, „nemaju primedbi”. Već to nešto govori… A evo i nekih od tih zapažanja:

·Usled dugogodišnje frustracije i namernog šikaniranja sela, sama reč seljak je izgubila svoj pravi smisao, te se sada u žargonu koristi za nešto vezano za prostakluk i nevaspitanje. Ovo je strašno, plitko i zlonamerno. Smatram da će našoj državi krenuti nabolje kada dođe do „pomirenja“ grada i sela, tačnije kada selo dobije svoje pravo mesto i zasluženo poštovanje.

·Selo nas hrani, a ipak, prehrambeni proizvodi su bar za 20 procenata skuplji nego u gradu. Čokoladice koje u gradskim samouslugama koštaju osam dinara, u mom selu su 12. Mleko košta isto kao da je kupljeno u marketu. Cene na beogradskim pijacama su niže nego u mom selu, skoro da sam se onesvestio kad sam video!

·Živim u selu Pivnice, najvećem u opštini Bačka Palanka, a nemamo ni bazen, ni bioskop, svega 2-3 dešavanja godišnje…

·Niko ne ceni seljake, njihov rad se uzima zdravo za gotovo. Kada poskupi ulje za pet dinara svi se dignu na noge i vrište po novinama, a kada seljak prodaje kilo kukuruza za bezobraznu crkavicu onda ništa, nema veze.

·Poražavajući je način razmišljanja ljudi koji žive u gradićima od po dvadesetak hiljada stanovnika, gde postoje osnovne i srednje škole i sve institucije za normalan život i zdravo odrastanje i onih ambicioznijih, gde ima dovoljno ljudi da se oforme grupe širokog spektra interesovanja... A mladi iz takvih sredina pljuju po tome, oni bi gajili decu u velegradu jer šta ako je dete talentovano za balet, hoće da svira harfu ili uči grenlandski... Onda odu u velegrad i žive jednako nezanimljivim životom.

·Po Americi i zapadnoj Evropi ljudi beže iz gradova, dok kod nas beže iz sela... Ja sam sa sela, studiram u velikom gradu, gde imam kablovski Internet, mogu svaki dan da prošetam negde, popijem kafu sa društvom, odem u bioskop… Na selu to ne mogu, drugari su po ceo dan na njivi, dođu umorni i idu na spavanje. Preko leta obično idem kući, i trulim na selu. Učim za ispite, pomažem roditeljima, a ako uveče odem u kafanu, uz pivo slušam kako je neko menjao točak na traktoru i polomila mu se poluga baš usred njive – uglavnom takve stvari koje me baš ne zanimaju.

·U mom selu godinama nije bilo nijedne bioskopske predstave. Leti se još kao i nešto dešava, imamo bazen, prelepe parkove, razne manifestacije, ali zimi… pustara. Gde tu momak da izvede devojku?

·U Švajcarskoj, a to sam video iz prve ruke, takođeima predrasuda o ljudima sa sela, ali stvari su bitno drugačije nego u Srbiji. Sela nisuorijentisana samo ka poljoprivredi, ima dosta turizma ilake industrije. Ali tamoveći deo poreza ubire direktno opština i sama raspolaže tim parama kako joj se sviđa, dokse kod nas pare slivaju prvo u centralnu državnu kasu pa se posle po nekom ključu dele opštinama. Mnoge multinacionalne kompanije su, zbog manjeg opštinskog poreza, raspoređene po kojekakvim varošicama od po par desetina hiljada stanovnika. Naravno, sva ta mesta su povezana izuzetno dobro, dobrom putnom i železničkom mrežom. Pošto su cene nekretnina po selima manje, niže su i kirije za stanove, pa puno ljudi koji rade po gradovima odlučuju da tamo žive.

·Bolje je živeti u gradu, gde svega ima i sve je nadohvat ruke, ali je na selu zdravije i lepše!