Kako da mu verujemo?

Drug Tito je umro 4. maja 1980. godine u 15.05 sati. I bio je lep, sunčan dan.

U „Plavom vozu” scenariste i reditelja Janka Baljka, Tito umire noću (?!) i tu prestaje svaka dalja mogućnost verovanja u film u kojem je jedan od glavnih junaka epoha, a glavni pokretački motiv rekonstrukcija iste. Ukoliko se doda i to da ni scenografija ni kostimografija nemaju svoje utemeljenje u ranim osamdesetim, da se čak i o izboru muzike može diskutovati, onda stvarno ne znam o čemu bi dalje pričali. Da pravdamo istorijsku paušalnost takozvanim umetničkim slobodama, stvarno ne možemo. Za to nam Baljak ne nudi prave razloge.

„Plavi voz” je, inače, Baljkov dugometražno-igrani prvenac. On je svoje rediteljsko ime stekao kao stvaralac dokumentarnih filmova, među kojima su i danas vrlo dobro poznati „Vidimo se u čitulji”, „Duvanski put”, „Anatomija bola”, „Srbija u kontejneru” i „Vukovar – poslednji rez”. On vlada poljem dokumentarnih filmova, arhivski i televizijski materijali njemu su nadohvat ruke. Zato još više čudi kako je moglo da se dogodi da njegovom iskusnom dokumentarističkom oku promaknu neki osnovni faktografski detalji i u nepovrat ode autentičnost vremena kojim se u filmu ambiciozno bavi, uvijajući ga u oblande generacijskog filma nostalgije i drame iz srednjoškolskog miljea.

Radnju „Plavog voza” Baljak smešta među učenike i profesore jedne beogradske škole, nekoliko dana pre i nekoliko dana posle Titove smrti. Kako u njegovoj verziji, kao što rekoh, Tito umire noću, direktorka škole (Lena Bogdanović, ujedno i koproducent filma) prekida večernju đačku igranku upriličenu povodom takmičenja za školsku „Mis maja” (?), u kojem učestvuju i dobrodušna školska lepotica Anica (Sanja Popović) i školska zlica, pankerka Milena (Suzana Lukić koja je ulogu problematične tinejdžerke već igrala u „Hadersfildu”), a podršku okolo pružaju Voja (debitant Ljubomir Bulajić) – mladić koji, iako udbaško unuče, stalno dovodi u sumnju tekovine socijalizma, njegov drug –dobronamerni Dok (Aleksandar Radojčić), kao i profesor marksizma – najveći filmski „zlikovac” Saša (Nebojša Milovanović)...

Sve što potom sledi u neujednačenom filmskom ritmu, bez imalo duha i šarma, ili bar humornog otklona, može se tumačiti i ovako i onako i kako god, jer Baljku nikako da pođe za rukom da razvije dramsku radnju, da probudi simpatije ili saosećanje gledaoca sa nekim od glavnih likova, niti da poentira. Čini se da glavni problem nije toliko u nedovoljno razrađenom scenariju, koliko u celokupnoj pogrešnoj postavci filma. A kada se takva stvar dogodi, zna se – spasa nema.

Iz „Plavog voza” vredi jedino zapamtiti plejadu mladih, svežih i zanimljivih glumaca među kojima su i Aleksandar Radojčić, Ljubomir Bulajić i Sanja Popović. Sve drugo, nažalost, može lako da ode u zaborav.