Muzička pratnja za „Oklopnjaču Potemkin"

 Danijel Ivinek, basista, kompozitor, aranžer i producent, prvi je umetnički direktor francuskog Orchestre National de Jazz koji je izabran sa pravom obnavljanja mandata, 2008. godine. Njegov debi sa orkestrom („Around Robert Wyatt“, 2009, džez album godine u Francuskoj) posvećen je Robertu Vajatu, pioniru psihodelije, progresivnog roka i evropskog džez fjužna, lideru uticajnih sastava Soft Machine i Matching Mole, kao iuspešnomsolo izvođaču. Proces stvaranja ovog albumaje bio nesvakidašnji: renomirani pevači (među kojima i sam Vajat) snimali su a cappella, goli i intimni u sirovoj emociji, a potom ih je Vensen Arto„obukao“raskošnim orkestarskim aranžmanima, dajući Vajatovomopusu novu dimenziju. Multimedijalna koncertna prezentacija, sa video instalacijama Antoana Karlijea, predstavljena je našoj publici na proteklom Beogradskom džez festivalu. U razgovoru sa Ivinekom saznali smo ponešto i o drugim koncertnim projektima orkestra, kao i o novom albumu.

„Carmen“ (kolektivna improvizacija inspirisana nemim filmom Sesila Bi Demila, u saradnji sa Benua Delbekom i Bernardom Sandovalom):

– Ja sam veliki ljubitelj filmova i oni su moja česta inspiracija. U ovom projektu zamislio sam da svi članovi orkestra komponuju po jedan segment muzike, što sam potom uvezaou jednu celinu. Tražio sam i da diriguju deonice koje su napisali, a to je za njih bilo veliko otkriće – shvatili su kako je teško objasniti ljudima kako da sviraju tvoju muziku. Najveći izazov bio je da nađemo pravi balans između pokreta u filmu koji projektujemo i muzike koju izvodimo. Cilj je bio da ljudi „putuju“ od pokretnih slika ka orkestru i obrnuto – da im pažnju zaokupe i slike i živi muzičari na sceni. U ovom projektu, kao i u nekim sličnim, povezali smo se sa bioskopima u Parizu. Posebno bih izdvojio „Balsac“, veoma star, čuven, nezavisni bioskop u kom redovno izvodimo sešne improvizovane muzike na različite neme filmove. Svaki put odaberem po petoro članova orkestra – ali uvek drugih petoro, u želji da eksperimentišem sa svim različitim geometrijama unutar sastava. Dva puta smo ozvučavalii „Oklopnjaču Potemkin“, Sergeja Ajzenštajna, a pre nekoliko dana smo improvizovali na film Erika fon Štronhajma.

„Broadway In Satin“ (posveta Bili Holidej, gostujući vokali Ijan Sigal i Karen Lano):

– Producirao sam i svirao bas na albumu poljskog bluz harmonikaša Grega Slapinskog. Na nekim sešnima nastupali smo sa Ijanom, koji je fantastičan pevač. Bio sam ubeđen da je sposoban da peva i nešto drugačije od bluza, a posebno da bi njegov urušeni, razbijeni glas bio interesantan za pevanje džez standarda, kao potpuno drugačiji od onog koji tipično čujemo. Pa, kada sam rešio da sastavim projekt posvećen Bili Holidej, on mi je prvi bio u mislima. To je bio veliki izazov za njega, jer su aranžmani veoma komplikovani – morao je da pronađe svoj put oko njih, što nije nimalo lako. Izvrsno je što Ijan ne razmišlja o Bili Holidej kada peva, jer posveta ne sme da se svede na kopiranje.

„Shut Up and Dance“ (novi album, autor muzike Džon Holenbek):

– Poželeo sam da u drugoj godini rada fokus bude isključivo na orkestru, bez gostiju i posveta drugim umetnicima. Takođe, hteo sam da realizujem dve ideje. Prvo, da radimo na nečemu što je povezano sa pokretom i plesom, ali ne plesom koji plešeš u noćnom klubu, već onim koji je više u vezi sa pokretom. Drugo, da u muzici ne koristimo uobičajene modele, poput – tema, solo, povratak teme, ritam sekcija u ulozi ritmičara, a duvači u ulozi solista. Tako se skoro svi u orkestru nalaze u ulozi bubnjara, ili imamo četvoro muzičara koji istovremeno sviraju ritam na prepariranom klaviru. Pošto smo već stekli zvuk kao grupa, poželeo sam da svakog člana orkestra gurnem pomalo u front, pa je Holenbek pripremio deset malih koncerata za njih. To je muzika koja je po formi bliža klasici nego džezu, sa različitim sekcijama koje se javljaju u jednom stavu, melodijskim linijama koje se razmenjuju i solistima koji traže svoj put unutar toga. Džon Holenbek je mene kontaktirao, čuvši projekat posvećen Robertu Vajatu na američkom radiju. Uguglovao je moje ime, pronašao elektronsku adresu i napisao: „Želeo bih da uradim nešto s tobom jednog dana.“ A ja sam mu odgovorio: „Pa, možda je baš sad vreme, jer i ja sam baš pomišljao da stupim u kontakt s tobom!“ Došao je u Pariz da bi upoznao muzičare, a potom smo radili na projektu, na putu između Njujorka, Berlina, Bremena i juga Francuske. Konačno, imamo da ponudimo nešto što ne zvuči kao bilo šta drugo. Možda ćete to mrzeti, ali možda će vam se i svideti. Ako bi Dajana Krol tražila big bend za koncert u Parizu, nas sigurno neće pozvati, jer nemamo uobičajenu saksofonsku, trombonsku i trubačku sekciju. Ali, s druge strane, biće i onih koji će hteti da rade sa nama, kao što se desilo sa Holenbekom. A juče smo svirali na jednom festivalu gde se zatekao Džo Lovano, koji se takođe zainteresovao za nas pošto smo drugačiji – zašto se upinjati da dovedeš francuski orkestar u SAD, ako zvuči isto kao američki big bendovi? Ja volim, i svakog dana vežbam tradicionalni džez, radi ličnog treninga. Ali, ja sam Evropljanin i moram da nađem svoj put. I da ne zvučim kao neko drugi.

Misija orkestra:

– Nikad nisam pravio muziku za muzičke zaljubljenike, ne razmišljam unapred o tome da se naša muzika svidi određenom auditorijumu. Ali, želim da dopremo do nove publike i da pokažemo ljudima da džez nije loš, niti dosadan, da ga sviraju mladi muzičari, da je pun života i radosti, da nema ničeg čega bi trebalo da budete svesni da bi došli na naš šou. Ne morate da znate ništa o muzici Roberta Vajata, meni, orkestru, ili o francuskom džezu. Samo treba da budete spremni na putovanje. Kada ljudi idu u bioskop, oni su spremni da odu bilo gde. Možeš da učiniš da poveruju da su marsovci ili dinosaurusi u sobi. Pa, ono što mi radimo je da učinimo da ljudi sanjaju – da je sve moguće i da ne moraju da imaju ključ za razumevanje i za uživanje.