Mladost u bečkim maglama

„Najmilija, mala mama“, počinje pisma Antoan de Sent-Egziperi, upućena majci koja živi u zamku, na Azurnoj obali. Na sačuvanim fotografijama ovog literate-pilota pojavljuje se prefinjena gospođa visokog porekla,odevena u čipku, sam Antoan de Sent-Egziperi i neka od brojnih Egziperijevih izabranica (mali princ je u životu bio veliki Don Žuan). Oca na fotografijama nema. Pisac „Malog princa“ jedva da ga se i seća.

Apoliner je tek slutio ko mu je, zapravo, otac. U kafeu „Pariz“, što i danas postoji u Monte Karlu, njegova majka upoznala je čoveka koji nije bio slobodan. Rodila su se dva dečaka. Jedan od njih, pisaće pisma Lu, pevaće o lepotama Sene i mosta Mirabo, sanjaće o lepoj riđokosoj, ali – nikada neće upoznati oca.

Srpska književnost takođe je puna pisaca čijih očeva nema na mapi detinjstva. Otac Ive Andrića umro je od tuberkuloze 1894, kad je Ivi bilo svega dve godine.Crnjanski spominje da je rođen u Čongradu, „činovničkom Sibiru“, od oca Tome i majke Marije, da su živeli u bedi i da ga je majka prepovijala u koritu za hleb. No, retko će, tokom života, spominjati roditelje. Tek u putopisu o Beču, kojim su tada vladale magle nebesa i magme svetlosti, Crnjanski, uzgred, šapatom, piše da su tu, u Beču, ostavili svoju mladost i njegov deda i otac i on sam.

Možda je nedostatak oca motiv najjasnije vidljiv kod Danila Kiša, pisca čije je dečaštvo bilo toliko bolno, da ga je u delima ublažavao, ne želeći da bude,kako je govorio u intervjuima, „patetičan“. Malo ko zna podatak da je od žute jorganske svile Kišova majka šila za njega i oca žute zvezde u toku Drugog svetskog rata i Danilo i otac su stajali ispred majke i imali „krojačku probu“, kada je majka špenadlama proveravala hoće li Davidove zvezde stajati čvrsto na njihovim reverima. Po tadašnjem zakonu, sinovi su iz mešovitih brakova bili očeve, a kćeri majčine vere. No, Kišov otac odlučio je da Danilo zvezdu neće nositi. I to mu je spaslo život. Kao što je njegovu sestru spaslo je to što je majka bila pravoslavne vere, ali oca, Eduarda je ubilo to što je bio mađarski Jevrejin. Kišov otac bolovao je od neuroze straha, bolesti tako česte tada među Jevrejima,i Kiš pamti dane kada su oca posećivali u bolnici, u Kovinu. Otac je tražio od majke tada makaze, pod izgovorom da su mu zbog nekog posla neophodno potrebne, a dečak je znao da je otac tražio sredstvo kojim će sebi prekratiti život. No, sudbina će biti i od ovoga strašnija. Kada prvi put izvedu Kišovog oca na gubilište, u Novom Sadu, on mirno čeka u redu za egzekuciju, ali rupa na zaleđenom Dunavu začepila se od leševa. Ta strahotna situacija produžila je život Kišovom ocu, koji će zauvek nestati u krematorijumu Aušvica 1944, ali nastaviti da luta Kišovim knjigama, usamljen, bled, blistav, sa žutom zvezdom prišivenom na geroku. „Da nije bilo mog porekla, pitam se koje bih razloge imao da se bavim književnošću“, piše Kiš i pita se: „Ko sam ja? Ja sam pisac bastard, dospeo niotkud.“

Oca je zalud na obali vode koja se sablasno plavela čekala i jedna devojčica. Njen tata bio je putnik na brodu „Titanik“ i, budući veoma bogat, neko za koga se pretpostavljalo da će obezbediti mesto u čamcu za spasavanje. Devojčica se zvala Pegi Gugenhajm i nije sačekala oca tog jutra. Iz čamca je izašla mlada, zbunjena žena. Njen otac je svoje mesto na čamcu sa potonulog „Titanika“ ustupio svojoj ljubavnici. O ovome Gugenhajmova nikada nije govorila, sve dok nije napisala čuvenu biografiju „Moj život“. No, očevi čije (ne)postojanje baca tamnu senku na sreću dece prečesta su pojava u umetnosti da bi bili slučajnost. Tako će unuk kmeta koji se otkupio za 3.500 rubalja i sin bakalina Anton Pavlovič Čehov, đak, šegrt u bakalnici, repetitor slabijih učenika i pojac u crkvenom horu, druga do sebe u klupi pitati tiho: „Tuku li te često kod kuće?“ I biva zapanjen negativnim odgovorom.

Možda je najdublji rascep koji se ikada dogodio između oca i sina bio onaj između Franca Kafke i njegovog oca,Hermana, trgovca. Kafkine šetnje sa retkim prijateljima otac je katkad prekidao jednim kratkim uzvikom: „Franc, unutra, vazduh je vlažan“. Kasnije, kažu da je u bolnici, predsmrt, Kafka jedva čujno rekao, jer nestajao mu je glas: „Glava je dugo govorila da ovako više ne može. Onda su pluća odlučila da joj pomognu...“

Jedna čuveni, dvostruki gonkurovac, Romen Gari, pisac dela „Život je pred tobom“, dete je nepoznatog oca. Kao dečak upoznao je glad, bedu, netrpeljivost, noćne vozove, nepoznate adrese. Stigao je da dobije visoka književna priznanja, Orden oslobođenja, Orden Legiječasti, Ratni krst. Na samrti, majka mu je napisala više od dve stotine pisama koje će mu, dok je u ratu, a posle majčine smrti, slati prijateljica. „Pupčana vrpca nastavila je da radi i posle njene smrti“, rekao je Gari. Posle majke, najviše je voleo suprugu Džin Siberg. Posle Sibergove – Azurnu obalu. Kada je 1979. Sibergova izvršila samoubistvo, godinu kasnije, to će učiniti i Gari, hicem iz puške, baš kao što su se ubili otac Ernesta Hemingveja i Hemingvej sam, kao i otac Karen Bliksen, koja će u književnosti ostati upamćena kao Isak Dinesen. Bliksenova je imala devet godina kada su njenog oca pronašli mrtvog. Godinama, kasnije, bežala je od njegovog lika i u Afriku.

Posle smrti, očevi literata ne odlaze ni na kakvo nebo – ono je ovih dana tako nisko i varljivo. Oni odlaze u knjige svoje dece. A svaka napisana knjiga, kako nas je to učio Sioran,jeste samo „odlaganje samoubistva“.