Nežni junak, stvaran kao hobit

U stranim i domaćim romanima i pripovetkama često je prisutna očinska figura, ali kako izgleda kada figura piščevog oca posluži kao autobiografski predložak za literarnu građu?Ne bilo koji otac kao književni lik, nego piščev otac u romanesknoj formi: Nadograđen, idealizovan, ovakav ili onakav, takav kakav je …

Pisci kojima su baš njihovi očevi, ili se nama tako činilo, bili početna inspiracija za pisanje, govore o ovoj vrsti literarnosti, dok književni kritičari sagledavaju poetički smisao očinske figure, objašnjavajući nam zašto su očevi „u modi” u savremenoj književnosti.

Čovek koji je hodao unazad

Pisac Vladislav Bajac u više navrata sebavio ovom problematikom. On smatra da pisac, kada odmakne u svom spisateljskom iskustvu, shvati da se od oca, kao i od sopstvenog jezika, i da hoće – ne može pobeći. Bajac, naime, ima dvostruko iskustvo pisanja o ocu, ono u mladosti i ono kasnije. Svoju prvu knjigu pesama objavio je sa 18 godina pod uticajem oca koji je u to doba bio izdavač, a posle 16 godina objavio je knjigu priča „Evropa na leđima bika”.

– U njoj je najduža, i poslednja, bila „Priča o Tarzanu” koja govori o snimanju prvog jugoslovenskog avanturističkog filma na samom pragu Drugog svetskog rata. Moj otac u životu i u priči bio mu je i idejni tvorac i glumac, a sve završavajući Sremsko-karlovačku bogosloviju! Razlozi su više nego jasni. Ocu sam se vratio posle dosta godina kada sam u toj istoj školi istraživao materijale o Đorđu Šagiću (1795-1873) jer sam tada pronašao nepoznate podatke i o njemu. Tako je nastao roman „Bekstvo od biografije” koji nije direktno govorio o ocu, ali je zapravo ceo bio njemu posvećen: sva neverovatna energija glavnog junaka zapravo je crpljena iz moga oca.

Poslednji put figuri oca Bajac se vratio pišući priču „Čovek koji je hodao unazad ili Moj otac u Kini” (čiji je jedan deo nedavno objavljen u „Politici”), i tada ga je, kaže, iznenadila sopstvena ekspresivnost, iako uvijena u fikciju. – Shvatio sam da sa sopstvenim starenjem pisac češće posećuje sopstvenu prošlost, a naročito roditelje koji su zapravo jezgro njegovog života. Mladost podrazumeva udaljavanje od roditelja, a starost približavanje preko preispitivanja. Roditelji nas, zapravo, nikada ne napuštaju. Oni nestaju sa nama, a kao što sam i napisao – i umiru tek sa nama. Valjda se sa njima izjednačavamo tek u smrti – kaže Bajac i obaveštava da švajcarski izdavač „Ksenija” uskoro priprema za štampu knjigu srpskih pisaca na temu oca…

Slikar, esejista i pisac Mileta Prodanović u novoj knjizi „Ultramarin” (Stubovi kulture), sa puno autobiografskih detalja, pripoveda o smrti oca, uvodeći nas u svet bogat sećanjima na detinjstvo i odrastanje. Raščišćavajući atelje tek umrlog oca, pripovedač se priseća detinjstva i rekonstruiše sećanja…

„Ultramarinsko” pakovanje života

–Okvir romana „Ultramarin” je zapravo pospremanje, pakovanje jednog života. Naravno da je otac središnji lik, u kutije se pakuje njegov život. Onako kako se pakuju artefakti njegovog ateljea tako se u rukopis pakuju sećanja i asocijacije. Kako je moj otac bio javna ličnost (Božidar Prodanović, prim. a.), postoji i dodatna činjenica da se bavimo istim poslom, slikarskim. Baš zato sam se oduvek, kada sam već zaplovio tim morem, trudio da načinim razliku, da se moji putevi nigde ne ukrste sa njegovim. I ja znam da je on to poštovao. Prosto, podrazumevalo se da on govori iz perspektive svog vremena, a ja iz svog, i da se ta vremena razlikuju – kaže Mileta Prodanović i dodaje da je otac u knjizi, sasvim sigurno, književni lik.

– Koliko je taj lik idealizovan – ne znam, to možda mogu da kažu drugi. Barem koliko i otac, u knjizi je važan lik i Pjero dela Frančeska. Na neki čudan način, bez eksplicitnog pominjanja, dolazi i do pretapanja ili barem presecanja ta dva lika.

Prodanović naglašava da su istorije očeva i sinova najčešće veoma traumatične, ali dodaje da on nije imao takva iskustva. –„Ultramarin” je, najvećim delom, ono što bi se nazvalo „on the road” knjiga. Priča o sazrevanju kroz putovanja. Poslednje dve decenije života mog oca odvijale su se na pozadini jedne ublaćenesredine – moralnim posrnućem, zločinima, ksenofobijom, orgijama primitivizma, erozijom znanja i vrednosti. Te godine proživeli smo zajedno, često podupirući jedan drugog. Kada se sve svede, ono što je fascinantno jeste koliko je otac uspeo da, zahvaljujući svom radu i dubokoj veri u moć umetnosti, sačuva svetlu auru oko sebe. Da prođe kroz blato, a da se ne oblati, kaže pisac.

Na Prodanovićevoj privatnoj listi knjiga pri samom vrhuse nalaze dve koje pripadaju ovoj temi – Albaharijev „Cink” i Konstantinovićeva „Dekartova smrt”. One su  „reperi koji obavezuju”, i utoliko je, kaže, „Ultramarin” veoma različit od njih.

Uspomene iz Pamtiveka

– Smrt je, složićete se, tamna tema. Ja sam se, naprotiv, trudio da napišem svetlu knjigu, nešto što se upadljivo razlikuje od atmosfere u kojoj živimo, kaže ovaj pisac.

U poznatom romanu „Cink”, pisac David Albahari, koji živi u Kanadi, posvetio se temi odsustva, smrti oca. O ocu je pisao i u autobiografskim zapisima u novoustanovljenoj biblioteci „Stubova kulture” pod imenom „Pamtivek”. Na tom mestu je, između ostalog, naveo da je njegov otac odbio da bude član Partije, pa je zbog političke neposlušnosti poslat na Kosovo, u Peć, gde je pisac i rođen. Evo i pitanja koja je ovaj pisac sebi kasnije postavljao.

– Zašto mi nije odgovaralo da u mojim porodičnim pričama otac bude predstavljen kao politički buntovnik, neprijatelj režima, borac bez straha i mane koji je ćutke podnosio svoju izgnaničku kaznu u kosovskoj bestragiji? Zašto sam želeo da on i dalje ostane predstavljen kao miran, pomalo zastrašen čovek, potpuno posvećen svojoj porodici i nezainteresovan za dnevnu ili bilo kakvu politiku, pita se Albahari u ovim zapisima, i zaključuje da je želeo da bude sin takvog oca, da mu je verovanje u njegovu nepolitičnost davalo opravdanje za ličnu nepolitičnost, i zato što bi se, prihvatanjem te izmenjene slike, sve počelo da raspada.

– Možda bih se približio istini, ali cena koju bih zbog toga morao da platim bila bi prevelika i moje, tek oformljeno, izmaštano carstvo, ubrzo bi nestalo sa lica zemlje, odnosno, sa lica teksta, zapisao je Albahari u „Pamtiveku”.

Tome Albahari, u razgovoru za naš list dodaje da je za njega otac uvek stožer ljubavi, pa je stoga povremeno morao i da ga idealizuje.

– Kao književni lik, on se osećao kao krajnje nesrećan čovek, ali zapravo mi je pisanje o njemu pomoglo da ga bolje razumem. On se, naravno, trudio da se sakrije i bežao je od očiju javnosti. Bio je miran, tih i povučen čovek, i verujem da je takav i kao književni lik koji sam uobličio u svojim pričama i romanima, kaže pisac „Porodičnog vremena”, „Mamca”, „Brata”, „Ćerke”...

Oštar start

Smrt oca bila je dovoljno opsesivna tema i za hrvatskog pisca Miljenka Jergovića koji je ove godine objavio roman „Otac” (izdavač Rende). Ovaj autor za naš list objašnjava da je priča o ocu, zapravo priča o identitetu, poreklu, o dubokoj i doživotnoj frustraciji. „Uvek je tako, svaki je otac takav”, kaže.

– Moja ideja nije bila jako ambiciozna, niti originalna: kada mi je 31. januara ove godine umro otac, odlučio sam napisati priču o njemu i o našem međusobnom odnosu, a onda i o vremenu u kojem je živeo. Ništa tu nije trebalo biti izmišljeno, ako već nekakvo izmišljanje, neka fantazija i fantastika nije u samome oku sina, posmatrača. Želio sam da u toj priči bude ispričano sve, a naročito ono što je najosjetljivije, što je, obično, sramno i skriveno, nešto što se za života ne govori. Jedino tako moglo se, barem u mome slučaju, govoriti o ocu, a da pripovest ne klizne u metaforu i u opštost.

Otac je, kaže Jergović, vrlo nezgodna metafora, kako god na njega gledali. Sve što je u njegovoj figuri zanimljivo i važno, uvek je, smatra Jergović, samo ono što se razlikuje od očinske metafore.

Sahrana oca stožer je romana „Ukop oca” ninovca Mladena Markova. Pogreb oca se stalno odlaže jer je jedan od polubraće, branilac Kosova, zauzet važnim i neodložnim poslovima. Pitanje ukopa oca ostaje otvoreno, kao metafora sahranjivanja naše prošlosti.

Najmlađi među našim sagovornicima, Mića Vujičić, novinar i kritičar, objavio je roman prvenac, „Oštar start” u izdanju „Stubova kulture”, za čiji je projekat dobio stipendiju „Borislav Pekić“. U njemu piše o jednoj porodičnoj istoriji, u Srbiji devedesetih. O liku oca, ali i svom ocu, govori ovako:

– Flober kaže na jednom mestu kako veličina dela potiče od njegove bezličnosti. Ali onda, na drugom, tvrdi: „Bovari – to sam ja!” Odgovor na vaše pitanje, da li je otac iz mog romana „Oštar start”, ustvari moj otac, nalazi se negde u dubokoj provaliji, između dve, na prvi pogled, sasvim suprotne Floberove opaske. Miljenko Jergović u odličnoj autobiografskoj knjizi o svom ocu – delu koje, dakle, nema nikakve veze sa fikcijom, bar ne na prvi pogled – ispisuje i jednu ovakvu rečenicu: „Moj otac nestvarno je biće, hobit, Kraljević Marko, trol i Hari Poter, Saladin iz„Hiljadu i jedne noći“, Fleš Gordon...” Mislim da ovaj pasus najbolje ilustruje koliko je nemoguće utvrditi gde prestaje stvarnost, a gde počinje fikcija.

Vujičić naglašava da otac iz romana nije njegov otac. Za razliku od onog romanesknog, njegov otac nema čvornovata kolena, nije pretučeni fudbalski sudija i može da stane u fiću. Zove se M., trideset centimetara je niži od onog iz knjige; po profesiji je mašinski inženjer i ljubitelj boksa.

–No, da u isto vreme budem iskren i prekršim pravilo koje kaže da se o junacima na ovaj način nikako ne govori! Moj pravi otac ima i nekoliko sličnosti sa ocem književnim junakom. Držao je privatne časove matematike i preskakao žicu na utakmicama u najnižoj ligi. Naravno, sada vam je jasno da ni sam ne znam odgovor na vaše pitanje! Daleko sam ja od Flobera i Jergovića, ali ispada da sam sad i sam u provaliji sa početka odgovora...

Umesto zaključka, navodimo reči naratora priče „Posmrtna maska“, posevećene ocu, iz zbirke „Priča o malaksalosti“ Lasla Blaškovića (Arhipelag):

„Moj otac je bio jedan nežni junak.

Napisati to, znači upustiti se u čist književni topos u kojem blude čežnjive senke Telemaha, Hamleta, Andreasa Sama. Topos, da to ne beše sušta stvarnost. Ili stvarnost kao relikvijarijum priča. Kako se uzme.”