Evropsko kolce

Vilijam Montgomeri sigurno nije među omiljenim političkim figurama koje su se tokom poslednje dve decenije zdušno petljale u stvaranje istorije Srbije. Verovatno nekima (mnogima) nije bio simpatičan ni kao ambasador velike svetske sile u Beogradu, a ni potom kao „privatno lice“ poslovno angažovano u Srbiji. Ali nije nimalo simpatično ni to kako je član Liberalno-demokratske partije Ivan Andrić iskoristio gostovanje u emisiji „Da. Možda. Ne“ za napad na jednu prethodnu emisiju Radio-televizije Srbije u kojoj je dotični Amerikanac intervjuisan.

U Srbiji za kakvu se zvanično zalaže partija ovog narodnog poslanika, medijima bi trebalo da je zagarantovana sloboda delovanja (s jasnim ograničenjima u pogledu nekih ljudskih prava), te im se ne bi moglo propisivati koga treba a koga ne pozivati za sagovornike, novinarima se ne bi smelo diktirati šta treba da ih propituju, ne bi bilo u redu uredništvima sugerisati političko usmerenje ili vizura iz koje će posmatrati ličnosti i događaje. Sve to važilo bi i za odnos prema javnom RTV servisu, tim pre što je upravo iz krugova demokratske političke opcije najžešće kritikovano kršenje profesionalnih normi političkom instrumentalizacijom i propagandnim zloupotrebama Televizije Srbije tokom devedesetih godina prošlog veka.

Ovaj „udar“ na kuću i kolegu Olivera Kovačević izdržala je stoički. No, emisija je gubila kompas napuštajući osnovnu temu, ne uspevajući da dođe do razgovetnog zaključka makar u vidu one čuvene diplomatske formulacije „Slažemo se da se ne slažemo“.

Doskora je izgledalo da su na TV ekranu prenosi skupštinskih zasedanja najdirektniji i „najsočniji“ vid međustranačkog vojevanja. Pooštravanjem proceduralnih pravila teške reči nisu sasvim sprečene, otklonjene su upadice, dobacivanja, kakofonično govorenje. Ali, sada se sve češće tako nešto dešava u TV studijima, tokom takozvanih političkih tok šou emisija. Otud je u njima sve manje smislenog razgovora i argumentovane debate među neistomišljenicima, a sve više galame i beskorisnog ličnog i partijskog prepucavanja.

Što se pak tiče pomenute emisije „Da. Možda. Ne“ o putu Srbije ka članstvu u Evropskoj uniji u sećanju ostaje najviše ona duhovita muzička obrada evropske himne „Oda radosti“ u ritmu šumadijskog kolca. Sve ostalo – ostalo je isto: broj evroskeptika i evroentuzijasta varira u poznatim granicama, političari se služe istim floskulama u raspravama za i protiv...

Da budemo bliži Evropi na svoj način počeo je da doprinosi novinar koji je provereno blizak narodu. Žika Jovanović putovao je dolinom Loare i u „Šarenicu“ doneo prilog o francuskim dvorcima. Pa još kad je u Turu sreo i snimio Francuza oženjenog jednom Ružicom iz Bariča – eto dobrog primera za naše uspešne evroatlantske integracije!