Ulaznica za Evropsku uniju

Od našeg stalnog dopisnika

Zagreb – Hrvatska je pri kraju vraćanja imovine oduzete vlasnicima ubrzo posle Drugog svetskog rata u tzv. nacionalizaciji. To može da zahvali činjenici da je zakon o tome donela još pre 14 godina, a stupio je na snagu 1. januara 1997.

Punim nazivom Zakon o naknadi za imovinu oduzetu za vreme jugoslovenske komunističke vladavine, ovaj akt je u početku takvo pravo davao isključivo hrvatskim državljanima, ali je pod pritiskom dela međunarodne zajednice 2005. godine ono prošireno i na građane nekih drugih zemalja (nekadašnje folksdojčere, na primer), da bi presudom Vrhovnog suda Hrvatske ove godine to pravo praktično bilo prošireno i na sve strane državljane, naravno one koji dokažu da su bili vlasnici ili naslednici imovine koja je nacionalizovana.

U tom složenom i osetljivom poslu Hrvatska se opredelila za mešoviti model – imovina se vraća starom vlasniku ili njegovim naslednicima u prvom naslednom redu tamo gde je to moguće, a gde nije daje se naknada u novcu ili vrednosnim papirima. Tu su i najveći problemi, jer naprosto nema egzaktne formule za izračunavanje te naknade, pa se na sudovima vode pravi mali ratovi nezadovoljnih naslednika i države.

Zahtevi za vraćanje oduzete imovine podnosili su se županijskim uredima za imovinskopravne poslove u roku od šest meseci (prvi je istekao 30. juna 1997, a zatim je ponovljen 2002. godine), a posle sprovedenog postupka donosi se rešenje o vraćanju ili naknadi. Pravo na vraćanje imovine ili naknadu imaju bivši vlasnici i njihovi naslednici u prvom naslednom redu (bračni drug, deca, unuci i praunuci). Kako se procenjuje, oko 25.500 bivših vlasnika i njihovih naslednika traže od hrvatske države imovinu u vrednosti od oko 36 milijardi evra.

Većina onih koji polažu pravo na vraćanje ili nadoknadu oduzete imovine, međutim, nezadovoljna je kako zakonskim rešenjima tako i praksom tog vraćanja, a oni koji su pristali da o tome govore u ovdašnjim medijima slažu se u oceni da „ova denacionalizacija nije ništa drugo nego nova nacionalizacija“.

Tako predsednik Udruženja vlasnika otuđene imovine Ante Šare (68), čiji otac je bio jedan od najbogatijih Dalmatinaca pa se govorilo da je „vlasnik pola Šibenika“, o svom uspešnom vraćanju većeg dela porodične imovine,konfiskovane 1945, kaže:

–Uspeo sam zahvaljujući upornosti, jer je zakon napisan tako da se ne vrati ništa ili da se vrate mrvice. Garantujem da je polovina zastupnika Sabora za taj zakon glasala da bi prikrili vlastiti lopovluk jer su pre toga otkupili društvene stanove nacionalizovanog ili konfiskovanog porekla.

Šare je uspeo da vrati jednu zgradu u Zagrebu i više kuća i poslovnih prostora u Šibeniku, ali kaže: „Znate kakve su to kuće – spomenici kulture. Ja to ne brojim, više su nam trošak nego korist“.

Posle ovogodišnje presude Vrhovnog suda Hrvatske najzad su i svi strani državljani izjednačeni u pravima u vezi s vraćanjemoduzete imovine, što je od Hrvatske inače već godinama tražila međunarodna zajednica. Veliku nervozu i proteste više evropskih zemalja izazvala je 2005. godine odluka tadašnjeg premijera Ive Sanadera da se to pravo proširi samo na državljane Austrije, odnosno bivše folksdojčere koji u toj zemlji žive u većem broju. Naročito su se naljutili Italijani (naravno zbog nerešenih imovinskih problema s njihovim iseljenicima i prognanicima iz Hrvatske 1945, koji su čak najavili da će tražiti reviziju Osimskih i Rimskih ugovora u vreme pregovora s Hrvatskom o priključenju Evropskoj uniji).

Srećom, presuda Vrhovnog suda Hrvatske, kojom je brazilskoj državljanki Zlati Ebensparger, inače Jevrejki poreklom iz Hrvatske, potvrđeno pravo na vraćanje oduzete imovine, izjednačila je u tom pravu i strane državljane, od kojih su mnogi već podneli takve zahteve. Prema službenim podacima, 4.211 stranaca traži vraćanje ili naknadu za oduzetu imovinu, čija vrednost se procenjuje od 100do 150 miliona evra.

Radoje Arsenić