Državi su najmiliji vrednosni papiri

Stari vlasnicis budnom pažnjom pratezahteve koje šalje Srpska pravoslavna crkva državi za vraćanje oduzete imovine, ne zato što su veliki vernici, već zato što znajuda vraćanje imovine crkvi i drugim verskim zajednicama u naturi možeda imbudeargument da država isti aršin primeni i za njih. Jer, zašto bi se crkvi vratili svi posedi, a oni da dobiju državnevrednosnepapire s dospećem od 20 godina.

Bivšivlasnici tvrde da može da im se vrati oko 90 odsto imovine u izvornom obliku u kom im je i oduzeta, ali državne procene govoredrugačije. Od prijavljenih nepokretnosti, s dokazom o vlasništvu, devet odsto je moguće vratiti u naturi, prema proračunu Ministarstva finansija, a 51 procenat u novcu. Za ostalu prijavljenu a oduzetu imovinu nema dokaza u vlasničkim papirima, a država nema konačan plan ni za njih, ali ni ostale oštećene.

Zvaničnici su prošle godine tvrdili da imaju spreman predlog zakona i rešenje za ovaj problem, koji je jedan od uslova za ulazak naše zemlje u Evropsku uniju. Slobodan Ilić, državni sekretar u Ministarstvu finansija i rukovodilac radne grupe za zakon o denacionalizaciji,bio je iskren i rekaoza „Politiku”da zakon nije napisan.

– Radili smo na njegovoj pripremi i imamo 90 odsto materijala, aline postoji u formi koju nacrt podrazumeva. Kada se Ustavni sud oglasi po pitanju Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicamau roku od dve do tri nedeljemoći ćemo da predstavimo nacrt zakona –odgovara na pitanje šta je rađeno proteklih godinu dana od kada se priča o novoj verziji zakona.

Zašto je bitna odluka Ustavnog suda ?

Ukoliko ta institucija kažeda je Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama u saglasju sa Ustavom, država će morati da se opredeli za identičan ili neznatno izmenjen koncept obeštećenja. To znači vraćanje imovine u izvornom obliku, a samo kada to nije moguće sleduju obveznice.

– U tom slučaju, u ovim okolnostima, upadamo u ogroman budžetski problem. Zbog toga što vraćanje imovine u naturi u ovom procentu u kome je moguće, to jest devet odsto, državi nameće ogromne finansijske obaveze za koje nisam siguran da može da podnese – kaže Ilić naglašavajući da je načinjena velika šteta što nije prvo donet opšti zakon o restituciji, pa zakon o vraćanju imovine verskim zajednicama.

Jer, ako bi se jednom broju starih vlasnika vratila imovina u originalnom obliku, tada bi 91 odsto vlasnika, koje čeka novčano obeštećenje, morali da budu isplaćeni u iznosu od 70 do 100 odsto vrednosti nepokretnosti. Samo tako bi, naglašava Ilić, bio ispoštovan princip ravnopravnosti – prihvatljiv i za Sud za ljudska prava u Strazburu. Svaka drugačija proporcija bila bi motiv za tužbu protiv države i ona bi zbog diskriminacije bila osuđena.Princip ravnopravnosti, kod nas je sveto slovo, kaže Ilić, jer smo pristupili Savetu Evrope i ratifikovali Evropsku konvenciju oljudskimpravima, pa tek donosimo zakon.

– Nesumnjivo da je naturalni model najbolji ukoliko je dominantan. Da od sto zahteva, čija je ukupna vrednost 100 procenata, država može fizički da vrati 80 odsto nepokretnosti. To je ne košta ništa i plaća samo 20 dinara. Da bi bio ispoštovan princip ravnopravnosti novčano obeštećenje mora iznositi od 14 do 20 ili 70, odnosno 100 odsto vrednosti nepokretnosti. Ako neko bude tužio državu i žalio se što je dobio 70 odsto, sud će reći da je to u granicama ravnopravnosti ispoštovano. Ali ako bi mu država isplatila 10 odsto, sud ne interesuje što država nije imala više para da isplati. Osudio bi je sigurno – objašnjava Ilić.

U slučaju da Ustavni sud kaže da je zakon neustavan država može da bira – hoće li kao dominantan model uzeti naturalnu restituciju, kompenzaciju, novčanu ili pak kombinaciju sve tri.

– Kao neko ko piše zakon ne mogu da budem odgovoran za nepravde koje su učinjene u prošlosti, ali mogu za eventualno nove koje će biti načinjene. A i te kako sam odgovoran za ekonomski aspekt čitave priče. Godišnje opterećenje budžeta po osnovu restitucije može da bude na nivou stare devizne štednje. To je 200 do 300 miliona evra godišnje. Sve preko tog iznosa je nerealno. Poštujući dinamiku otplate drugih zemalja od 10 do 20 godina država bi za restituciju mogla da izdvoji dve do tri milijarde evra – navodi Ilić.

On kaže da bi s finansijskog aspekta, imajući u vidu da fizički može da se vrati manje od 10 odsto imovine, daleko manje opterećenje za budžet bilo da svi bivši vlasnici budu obeštećeni novčano u istom procentu. Ali to ne znači da će to biti primenjeno.

–Ne možemo da kažemo da naturalne restitucije neće biti. Možda ćemo doći u situaciju da kažemo da postoje izuzeci– kaže Ilić.

Upitan koji bi deo vrednosti nekretnine bio uzet kao parametar, pod uslovom da ocena Ustavnog suda omogući državi da bira i da se ona odluči za finansijsko obeštećenje, Ilić kaže:

– Nemam odgovor. Moramo prvo da ustanovimo vrednost imovine koja se potražuje. To ne možemo da uradimo kada oko 40 odsto podnosilaca zahteva nije priložilo dokaze o vlasništvu. To od njih u Zakonu o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine iz 2006. godine, istina, nije ni traženo. Da jeste, imali bismo bar uredno napravljenu bazu podataka.

Srboljub Panić, pomoćnik direktora Direkcije za imovinu, kaže da je ovoj instituciji podneto 73.000 prijava i 110.000 zahteva za vraćanje imovine. Ovu disproporciju objašnjava činjenicom da je u jednom zahtevu bilo nekoliko naslednika. Bez razvrstavanja ti podaci ništa ne znače za neku ozbiljniju procenu broja nepokretnosti jer je istu imovinu moglo da potražuje više osoba.

Direkcija, kaže, nije imala ovlašćenja da utvrđuje osnovanost zahteva, već da ih primi i da bivše vlasnike obavesti da su stigli.

– Mogli su da slažu, da preteraju. Mi se nismo upuštali u verodostojnost prijava. Utvrđivanje vlasništva biće regulisano budućim zakonom o denacionalizaciji i najverovatnije će se rešavati u upravnom postupku. Stari vlasnici će još jednom biti pozvani, ali ovog puta da dostave dokaze o vlasništvu – kaže Panić.

Da će malo imovine biti vraćeno u izvornom obliku ili da će to vraćanje biti ograničeno nagovestio je i Zakon o privatizaciji 2001. godine. Potom je Zakon o planiranju i izgradnji od prošle godine to još jednom potvrdio. Konverzijom prava korišćenja u pravo svojine na zemljištu teži se uspostavljanju jedinstva vlasništva nad objektom i zemljištem. Samim tim mogućnost naturalne restititucije na izgrađenom građevinskom zemljištu otpada kao mogućnost.

Za Olivera Dulića, ministra životne sredine i prostornog planiranja, nesporno je da stari vlasnici moraju da budu adekvatno obeštećeni. Ali je po njemu nemoguće napraviti nejedinstvo između vlasništva nad zemljištem i objektom. To bi, kaže, stvorilo još veći haos, unelo nove nepravde i iniciralo sporove između vlasnika stanova i zemljišta.

– U bivšem nacrtu zakona o restituciji iz 2007. godine predloženo je da izgrađeno zemljište vratimo starim vlasnicima, a da vlasnici stanova s njima uspostave zakupodavni odnos. Umesto da plaćaju gradu naknadu za korišćenje zemljišta, plaćali bi je vlasniku placa. U nekim državama je to uređeno tako što su one odredile cene po kojima će privatni vlasnici davati zemljište u zakup. Stari vlasnici su ih tužili Sudu u Strazburu, s pitanjem kako država može administrativno da određuje cenu korišćenja mog poseda. Osim toga su vlasnici zemljišta podizali cene zakupa zemljišta i 100 puta. A bez njihove saglasnosti nema ni adaptacije krova, ni popravke lifta – objašnjava Dulić.

Marijana Avakumović