Nikad nisam pozivan u srpski džet set

Radoš Bajić je glumac, pisac, producent, pevač, muzičar, ali i ono najvažnije: hrabar čovek. Ime svoje serije nije hteo da promeni uprkos pritiscima svih vrsta. I uspeo da sačuva imedosad najgledanije serije u istoriji srpske televizije. Radoš je rođen 24. septembra 1953. godine u Medveđi, selu kod Trstenika. Fakultet dramskih umetnosti završio je 1976. godine u Beogradu. Prvi put je 1975. godine dobio filmsku ulogu u „Atentatu na Sarajevo” koji je režirao Veljko Bulajić. Od tada je imao oko sto velikih filmskih i TV uloga.

U braku sa Milenom ima sina Nedeljka (34) i ćerku Jelenu (30), a od njih dve unuke: Sofiju (3) od Nedeljka i Lenku ( 2) od Jelene.

Šta poručujete imenom serije?

Kada sam pre pet godina izašao sa naslovom svog projekta bilo je  političkih pritisaka i finansijskih ucena da promenim naslov svoje serije. Nisam to prihvatio! Rekao sam im da mi nije namera da naslovom iniciram destrukciju. Niti sam ja Domanović, niti je „Selo gori, a baba se češlja” – „Stradija”… „Selo gori” je poziv da se ponovo saberemo oko temeljnih vrednosti srpskog naroda , da da se ne stidimo sami sebe i svog seoskog porekla, da prepoznamo lepotu, radost i tragiku srpske, šumadijsko-moravske porodice, a da pri tom nikoga ne povredimo.

Kako ste doživeli odrastanje?

Kao najlepši deo svog života. Danas posle pola veka, u mojim sećanjima moje selo Medveđa mi liči na bajku. Oskudnost na korak od siromaštva, ali, spokoj, mir i bezbrižno detinjstvo na moravskim sprudovima... Kad zatvorim oči i prizovem prizore iz detinjstva, prvo što vidim su blage oči moje majke Vere, a onda idilični svet koje je definitivno nestao…Ta nostalgija za nečim što je Srbija definitivno izgubila može se videti i prepoznati u „Selo gori”...

Koliko ste bili u sportu?

Tu sam i sad zbog fizičke higijene. Dva puta nedeljno vežbam po sat i po.

Ranije sam sa drugovima dolazio u stari DIF zbog svih igara s loptom. Inače

navijač sam Partizana, ali ne pamtim kad sam bio na fudbalskom stadionu. A kad

su u pitanju TV prenosi volim da gledam sve sportske događaje, a posebno tenis,

vaterpolo, odbojku, pa i fudbal.

A šta Vam je dala gluma?

Nove prijatelje. Moju generaciju vodila je profesorka Ognjenka Milićević. Bilo nas je trinaestoro, ali nikada nismo saznali ko je trinaesti: Laza Ristovski, Bogdan Diklić, Ljilja Stepanović, Zlata Petković , Ivan Klemenc, Snežana Savić ili ja... Svi su, hvala bogu, živi i zdravi sem Gordane Kosanović koja je veoma rano i tragično napustila ovaj svet. U „Selo gori”velike uloge ostvarili su moji klasići: Slavoljub Fišeković, Laza Ristovski, Jovana, i posebno Ljilja koja je maestralno odigrala kompleksni lik Radojke, srpske majke i mučenice za koju je dobila nagradu za životno delo.

Gde je Vaše mesto u srpskom džet-setu?

Samo sam se jednom ženio. Moj život nikada nisu obeležavali skandali.Nikada nisam svoju porodicu zarad karijere i trivijalne popularnosti isticao u prvi plan. Valjda me zbog toga i ne pozivaju na VIP žurke, modne revije i koktela na kojima se skuplja takozvani srpski džet-set.Trebalo je da prođe mnogo godina, pa da se u javnosti pojave fotografije moje supruge i naše dece.Što se moje supruge Milene tiče ona je žena mog života. Svaki moj uspeh ravnopravno pripada i njoj. Milena je stub naše mnogočlane porodice.

A gde su drame i iskušenja?

Bilo ih je. To je sigurno. Kao i u životu svakog čoveka. Ipak, sad sam već u godinama kada pripremam svoj završni račun. Iskustvo mi kaže da u životu svakog čoveka ima više čemera, borbe i muke nego radosti i sreće.

Kad Vam je bilo najteže?

Dva puta. Kad je moja majka imala moždani udar na njivi pored Morave dok je sadila kupus. Njena prerana smrt, a imala je samo 59 godina, i zloćudna, teška bolest moje supruge, pa borba za njen život, bili su najteži dani mog života. Ipak, verujem da i bez takvog životnog iskustva:strepnje, muke, nade i radosti – u mom poslu teško šta dobro može da se napravi. Kada je reč o seriji „Selo gori”ona je, upravo,veličanje, srpskih žena i majki.

Na primer?

Lik Radojke, u seriji je sublimacija likova dve najvažnije žene u mom životu.Moje majke i moje Milene. Kada sam odlučio da pišem o borbi Radojke sa karcinomom dojke, prethodno sam se konsultovao sa suprugom koja je, nažalost, sve to prošla u realnom životu. Njena podrška i saglasnost imala je za cilj da me ohrabri da kroz sudbinu Radojke, imajući u vidu ogromnu gledanost serije, pored ostalog delujemo edukativno i preventivno na žensku populaciju.

Kako je sad Milena?

 Hvala bogu, dobro. Neguje naše unuke i sprema sve za sredu, 24. novembra, za našu krsnu slavu Svetog Mratu.

Da li ste blizu vlasti?

U doslovnom smislu nikada nisam bio blizu vlasti, sem ako se ne uzme u obzir da sam se 1976 godine, prilikom premijere filma „Atentat na Sarajevo” rukovao sa drugom Titom. Pre godinu dana je na naše snimanje došao predsednik Srbije Boris Tadić. To je valjda bilo prvi put da predsednik države da značaj filmskoj profesiji i jednom projektu i jednom autoru. Posetu predsednika Srbije sam doživeo kao veliku čast, podstrek i priznanje, da u širem smislu radim nešto što je važno i društveno opravdano, A malo je poznato da je naš gost na snimanju bio i Njegova svetost patrijarh srpski Irinej, doduše tada kao vladika niški koji nas je posetio i dao nam blagoslov. Šta ćeš više – što bi reko Radašin.