Haos je moj kosmos

Soe Valdes (1959) kubanska je spisateljica čije ime odavno odzvanja širom sveta. Nedavno je gostovala u beogradskom Institutu „Servantes”. Pa ipak, kubanska književnost je, uopšte uzev, i dalje pretežna nepoznanica za čitaoca u Srbiji. On možda zna napamet nekoliko pesama Hosea Martija, uživa u stihovima Nikolasa Giljena i svestan je vrednosti Lesame Lime. Ali još nije imao neposredan pristup njegovom delu niti poznaje ostale pisce koji danas čine od Kube pravo ostrvo sa blagom savremene književnosti.

To čine i kad ne žive na njoj. Soe Valdes, koja je godinama radila u kulturnoj misiji svoje zemlje pri Uneskuu Parizu, na kraju je tamo trajno ostala. I drugi kubanski stvaraoci su odabrali dobrovoljno izgnanstvo. Međutim, svi ti pisci „spolja” dele sa sunarodnicima „iznutra” jednaki žar u pogledu bezuslovne ljubavi prema Biseru Kariba, i svaka njihova rečenica je i talas i pena tropskog mora. Ona je slavlje boja pretočenih u reči; to je praiskonska radost i vodopad ritmova, katkad baroknih.

U slučaju Soe Valdes, neumoljivo kazivanje stvarnosti – možda još neumoljivije – čarolijom više umetnosti prerasta u jedan od onih bolera za ceo život. Uistinu, jedan od njenih romana, čiji je odlomak prvi preveden za časopis književnih prevodilaca „Mostovi”, zove se „Tebi dadoh život ceo”, prema ljubavnoj poruci još jednog nezaboravnog bolera. U Beogradu Soe je upravo govorila o ljubavi i o erotici pisanja.

Jeste li znali da, uprkos tome što je kubanska književnost u celini takoreći nepoznata, ovde raste krug čitalaca koji su naprosto ludi od ljubavi za onim što pišete, kao i za načinom na koji to činite?

Nisam znala. To me raduje. Veliko je zadovoljstvo biti čitan i voljen. Duboko sam zahvalna na tome.

Šta možete da nam kažete o svojoj žudnji za pisanjem?

Počela sam da pišem sa jedanaest – naravno, svoj dnevnik – potom sam nastavila sa poezijom, a sa sedamnaest sam već imala i knjigu pesama umišljenog naslova „Odgovori za življenje”, koja je u stvari trebalo da glasi „Pitanja za življenje”. I dan-danas imam više pitanja nego odgovora. Danas radim još čitav niz stvari: pišem filmsku i književnu kritiku, scenarija, kolumne; bavim se muzikom, filmom i slikarstvom. Ali pre svega sam spisateljica i pesnikinja. Jer, iako po nekima poeziju ne treba pisati nakon tridesete, ja je još uvek pišem. I objavljujem je, a imam i svoju izdavačku kuću za poeziju i esejistiku. Tek, ne mogu da prestanem da pišem; pišem čak i u snu. Književnost je tajna, ona je život. Književnost je sloboda. Posebno volim da progovaram o ženi i njenoj sudbini. Po meni, svet bi morao da obraća veću pažnju čak i na samo telo, ali i na misao žene. Nisam feministkinja, ali jesam žena, i kao takva imam i um i telo. Govoreći o tome, osluškujem skrivenu prirodu jezika, njegovih zvukova i izmicanja. Pratim onu senku koje reči talože u našem duhu, ili onu pak svetlost koju nam svojom melodijom otvaraju.

Koji bi bili Vaši mogući uzori u vaskolikoj književnosti; koji su Vaši omiljeni Kubanci; kuda ide knjiga, ma kako bila digitalizovana, u ovoj paraliterarnoj civilizaciji sve bržih informacija?

Imam puno uzora jer sam puno i čitala, ali veoma haotično. Obrazovanje mi je prostrano ali nesređeno. Haos je moj kosmos. Rableu se divim i redovno mu se vraćam. Tu su i Eshil, Ovidije, Rasin, Molijer; tu su i Prust, Jursenarova, Dirasova, Kundera, Šandor Maraj. Lorka, Servantes: kao da ređam školsku lektiru, ali ja ih zaista čitam i u njima uživam. Među Kubancima svakako bih pomenula Dulse Mariju Lojnas i Giljerma Kabreru Infanta. Tu su još Vargas Ljosa, Oktavio Pas i Ameli Notomb. Ameli je još mlada, ali uvek mi saopštava nešto drevno. Tražim ono što je staro. Mladost me u književnosti smara, da se i ja izrazim. Tražim mudrost. Neki mladi, iako malobrojni, sa njome se i rađaju. Inače, knjiga je večna. Pogrešno usmerena, savremena tehnologija vrši atentat na misao i na promišljanje, što i jeste suština čitanja i razumevanja. Ipak, verujem u istinu i kod tehnološkog napretka, pa sumnjam da ćemo drugačijim formatima izneveriti ono čemu su nas klasici u svoje vreme učili. I mada je sumnja osnov svih mojih potraga, ipak bih rekla: od nas zavisi!