Unutra urbani puls, a okolo devedesete

Iza već poslovične identifikacije Beograda kao „mesta za najbolji provod na Balkanu”, čemu su prilično doprineli inostrani reporteri, krećući se u stereotipnom trouglu zaljuljani splavovi – jeftini pivski festivali – silikonske lepotice, zatrpano je sećanje na vreme kada je glavni grad imao istinski „svetski” klub i autentičnu scenu elektronske muzike.

Bilo je to olovnih devedesetih, u Vasinoj 19, u klubu koji se zvao „Industrija”.

Ono što se dešavalo u prostoru ispod knjižare „Plato”, zakleće se svaki prekaljeni beogradski „klaber”, nigde i nikome u prestonici kasnije nije uspelo: da u 350 kvadrata sažme ondašnje kreativno urbano jezgro, iznedri muzičku scenu, specifičnu kulturu i „porodi” najveća di-džej imena u Srbiji.

Danas, gotovo deceniju od kada je utihnuo pulsirajući ritam „Industrije”, njegov najuticajniji gazda, Vladislav Tomanić, priseća se kako je pre 15 godina sve počelo.

– Klub je zapravo 1994. otvorila druga ekipa, ali u toj prvoj sezoni nije bila profilisana ni publika ni muzika. Ti vlasnici su izašli iz posla već naredne godine, tako da je pravi život „Industrije” i svega onog što će klub predstavljati utemeljen naredne i 1996. godine. Postao je baza tehno, trens i haus muzičkih pravaca u Srbiji. Beogradski pioniri „klabinga”, sa neviđenom spontanošću i entuzijazmom, od teškog i siromašnog vremena otrgli su delić grada i pretvorili ga u svoju kreativnu oazu – priča Tomanić.

Prva di-džej zvezda „Industrije” bio je Strob, kasnije najpoznatiji trens muzičar u Beogradu, a njegovu popularnost pratili su di-džej Aj i Mark Vi. Kultno veče „Divajn” – bez premca najvažnija epizoda u razvoju haus scene u Srbiji, ustoličilo se kroz žurke koje su priređivali današnji „dinosaurusi” beogradske scene – Gordan Paunović, Vlada Janjić, Boža Podunavac, Slobodan Brkić Brka.

– Haus je počeo da cveta sredinom 1997, kada su pultove sa pločama preuzeli šesnaestogodišnji Marko Nastić i Deki Milićević. Oni su zvuk usmerili u pravcu tvrđeg tehno stila. Od srede do nedelje, „Industrija” je imala tematske večeri gde se vrteo i dram en bejs, esid džez, „crna” plesna muzika... Mislim da je recept za uspeh bilo održavanje i prenošenje koncepcije iz sezone u sezonu, čemu je doprinela i činjenica da se „Industrija” nalazila u centru grada, na tački preseka kretanja urbane energije. Klub je, što bi moja prijateljica Luna Lu rekla, bio deo „Plato vertikale”: knjižara – džez kafe – plato za „blejanje” – „Industrija” – objašnjava Tomanić.

O važnosti zbivanja u klubu u Vasinoj možda bolje od di-džej zvezda svedoče ljudi koji su ga posećivali. Nezahvalno je, kaže bivši gazda, odgovoriti na pitanje gde je ta generacija sada. Vreme, romantično koliko i surovo, učinilo je svoje, pa je mnogima danas teško „ući u trag” – neko je završio u odelu sa kravatom za računarom u advokatskoj kancelariji, neko i dalje traga za ultimativnom žurkom, neko se još s vremena na vreme hvata u koštac sa porocima na koje se tih godina „navukao”...

– Iako često pominjana kao inkubator antirežimskog duha u devedesetim, smatram da „Industrija” nikad nije igrala ulogu na političkoj pozornici. Tačno je da su u klub dolazili svi „otporaši”, mladi beogradski glumci, alternativni umetnici, ali preklapanje sa antimiloševićevskim pokretom ogledalo se gotovo jedino u matrici razmišljanja, shvatanja muzike i estetike. Uostalom, normalno je da su normalni ljudi prepoznali normalan klub – priča Tomanić.

„Industrija” je, kako dodaje, otuda uspela da ostane van dometa kriminalaca, policije i „službi” koje poslovično nadziru ugostiteljske objekte za koje procene da su „informativno dragoceni”.

– Do zatvaranja 2001. godine, ne pamtim da je bilo većih ekscesa, osim što je šef obezbeđenja Đole jednom dobio pikslom u glavu i da se jedan mladić ovde predozirao. Ne poričem da je droge u klubu bilo, mi smo to znali, ali kontrola toga je u nadležnosti države. U jednoj raciji pronađene su četiri tablete ekstazija i 13 grama trave, a kada su nas inspektori pitali otkud droga u klubu, podsetili smo ih da smo policiju prethodno zvali 40 puta, a niko ništa nije preduzeo – kaže bivši vlasnik.

Odluku da zatvori klub, taman po vrhuncu slave, menadžment je doneo u trenutku kad su se pred „Industrijom” našla dva puta – da se ulože velike pare i nastavi sa osavremenjavanjem, ili da se klub pusti da polako i spontano uvene. Kako je druga opcija bila neprihvatljiva, a prva nemoguća, ekipa iza „Industrije” odlučila se da stavi tačku na priču, još dok je ona bila bliža zenitu nego sutonu. Možda je, kaže Tomanić, i to doprinelo da „Industrija” i danas živi u sazvežđu urbanih legendi.