Revidirana Jugoslavija

Pod nazivom „Revidirana Jugoslavija” od 5. do 10. novembra u Beču je održan književni festival u organizaciji umetničkog udruženja ,,Stara kovačnica”. Učestvovalo je dvadesetak književnika iz svih bivših jugoslovenskih republika: D. Albahari, S. Drakulić, D. Jančar, Dž. Karahasan, S. Vidulić, G. Petrović, D. Velikić, L. Vegel, M. Stojić, A. Kujović, D. Jurković, I. Bodrožić… Bilo je diplomata i sociologa. Kako je zapazila bečka novinarka Doris Akrap, imalo je smisla pitati književnike kao posmatrače i tumače prošlosti, jer zavađeni službeni istoričari novih država nisu pouzdani.

Na predavanjima i u otvorenoj diskusiji raspravljalo se o tome šta je ostalo od Jugoslavije. Premda su mišljenja bila različita, atmosfera i debata bivših sugrađana bila je smirena. Iako je službeni jezik skupa bio nemački, nije se osećala distanca među zemljacima. ,,Diskusiju na podijumu” u bečkom teatru Odeon, u kojoj je sudelovao i diplomata Volfgang Petrič, pratilo je nekoliko stotina posetilaca. Po reakcijama se videlo da su većina bivši Jugosloveni, koji inače u Beču čine polovinu svih useljenika. U dvočasovnom razgovoru otvorena su pitanja o moralnom držanju pisaca u ratu i o konverziji intelektualaca. Dobro pripremljeni moderator Valter Tramler je vešto usmeravao živu raspravu koja je izazivala glasne reakcije publike. Diskusija je od ovih reakcija profitirala.

Najupadljiviji je utisak da je Jugoslavija za mnoge učesnike i slušaoce još živa. U uvodnom izlaganju ,,Diskusije na podijumu” pisac ovih redova skrenuo je pažnju na to da je oružani rat kod nas zamenjen aktivnim građanskim ratom sećanja. Nove balkanske države još uvek se nadmeću u tome ko je veća žrtva titoizma i rata. A tamo gde su svi žrtve, nema dželata. Slavenka Drakulić, Grand Dame hrvatske književnosti, počela je sa tvrdnjom: ,,Svi smo Jugoslaviju razbili, jer smo kao građani kolaborirali.” Premda je rat stigao odozgo, pomogli su ga i glasači koji su birali ratne vođe. Zato, tvrdi ona, treba govoriti o kolektivnoj odgovornosti. Književnik D. Velikić je upozorio da se može uočiti ,,trag novca”, koji je imao krupnu ulogu u procesu raspada Jugoslavije. Diplomata Volfgang Petrič je priznao greške austrijske politike prema Jugoslaviji, naročito one koje su se ticale priznavanja republika kao država. I Dejton je, po njemu, zapao u etničku mrežu. Trebalo je ponašati se drugačije jer se u prebrzom priznavanju novih država i međunarodna zajednica ,,zaplela u mrežu etno-slučajeva”.

Druga tema rasprave bila je jugonostalgija. Mile Stojić iz Sarajeva je izričito tvrdio da je Jugoslavija za sve nas bila eldorado, sa čim se većina učesnika složila. Jedini koji se od toga ogradio bio je albanski publicista Beke Cufaj, u čijim rečima je odzvanjao etnički ton. Od predavanja treba pomenuti ,,Život između ogledala” bosanskog književnika u egzilu Dževada Karahasana koji je živopisno i metaforično prikazao sudbinu mnogih pisaca u egzilu devedesetih. O nestanku srpskohrvatskog jezika i o novoj višejezičnosti, koja ipak ne sprečava današnje razumevanje između novokonstruisanih jezika, govorio je D. Albahari. Zagrebački germanista S. Vidulić izneo je uverljivi portret poslejugoslovenskog šoviniste koji je kreirao rat sećanja u Jugoslaviji i zlehudo ga centrirao oko nekrofilne formule ,,jugoslovenskog Apsurdistana”.

U potrazi za izgubljenim mestom sećanja učesnici nisu krili šta Jugoslavija za njih danas znači. Austriji su očigledno zanimljiva ova mišljenja, naravno ne samo stoga što je ovde izneta ocena da je Tito bio poslednji ,,balkanski Habzburg”. Pa ipak, u raspravi o sećanju, krivici, titoizmu i o jugonostalgiji zaključka nije bilo. Ostao je zagonetni utisak da je razbijanje države sa kojom se moglo ići u svet još uvek intrigantna tema, za nas i za strance podjednako. U Beču se Jugoslavija pokazala kao prošlost koja ne želi da nestane. S razlogom, valjda.

sociolog, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu