Krug nasilja se nastavlja

U subotu 13. novembra usred dana u centru Beograda ubijena je Milica Dapčević. Tako je još jedna majka izgubila dete. Tako je Srbija izgubila još jednu buduću majku srpskih sinova. I tako se krug nasilja nastavlja.

Ova ogromna lična i porodična tragedija mogla bi se videti kao izolovan incident kompleksnih i nerazrešenih porodičnih odnosa. Nažalost, naša istorijska i socio-istorijska situacija onemogućava da se ovaj incident izdvoji iz okruženja koje normalizuje užasne razlike između bogatih i siromašnih, između krivih i nedužnih, između nasilja i pravičnosti. Na ovaj događaj se ne može gledati kao na izolovan incident odvojen od nacionalne tragedije srpskog naroda koji već dvadeset godina živi u stalnom strahu od nesankcionisanog nasilja. Koliko nedužnih života će Beograd i Srbija morati da izgube da bismo svi mi shvatili da smo povezani u ovom ciklusu nasilja u kojem pištolj, smrtonosno batinanje, seksualno i fizičko zlostavljanje imaju prednost nad zakonom, redom, mirnim rešavanjem nesuglasica i lepom reči. Koliko dugo će Srbija moći da izdrži da otvorenog srca i sa mrvicom nade čeka da joj političari i svi čija je to dužnost obezbede dobrobit, blagostanje i red u zemlji, kada se tragedije dešavaju skoro svakodnevno. A svakim nekažnjenim nasiljem Srbija kao zemlja postaje sve manja i sve više tesna, dok narod u njoj sve teže diše. Svako nasilje, svaka smrt i batina u porodici i među bračnim partnerima, sunarodnicima i građanima Srbije dovodi do toga da se kao narod i kao nacija smanjujemo u životima, u dušama, u nadi da će ikada biti drugačije. Svet u koji smo verovali već je davno prestao da postoji, a novi, mada stalno obećavan, nikako da se izgradi. Ko je odgovoran za sve strahote koje su se dešavale u poslednjih dvadeset godina?

Koristim ovu užasnu nesreću – jednu od mnogih koja se dogodila u poslednjih nekoliko meseci i godina – tragediju koja je zadesila mladu Milicu Dapčević i sve oko nje – da iznesem neka svoja zapažanja o tome kako nesreća, traumatska situacija utiče na društvo, na celi narod. Majku ubijene dvadesetdvogodišnje Milice Dapčević znam samo indirektno, sociokulturni kontekst ,,Madere” i Beograda znam direktno.

Koristim ovu priliku da sebe i čitaoce podsetim na stravičan jaz koji postoji između pojedinaca i nasilne i haotične sredine u kojoj živimo a koji se povećava svakim nasiljem i ubistvom. A nastali duboki jaz nikada nije prazan već je ispunjen apatijom, cinizmom i očajanjem; očajanjem zbog mogućnosti da se postojeća situacija nikada neće izmeniti, da se nikada nećemo iz nje izbaviti. Ova vrsta očajanja može da eksplodira u svakom od nas u svakom trenutku i kao što se to, nažalost, prečesto dešavalo, da eksplodira na nedopustiv i tragičan način. A tokom ovih dvadeset godina smo obamrli, zaštitili smo se malo ravnodušću, malo sublimacijom, malo namernim slepilom, i popriličnom dozom samoanestezije. Drugim rečima, zbog stalnog i realnog straha od ozleđivanja, smrti, nepodnošljivog gubitka pa čak i od ,,običnog” ponižavanja, svi mi, zatočenici sukoba, naš unutrašnji duševni i kognitivni svet prekrili smo zaštitnim slojevima koji će nas na kraju ugušiti. Jer niko ne može dugo da živi bez vazduha.

Ne možemo znati kako će Milica Dapčević oplakati smrt svoje ćerke. I nije važno kako će svako od nas pojedinačno reagovati na ovu užasnu tragediju. No veoma je važno kako ćemo kolektivno osuditi zločine i nasilja koja nas okružuju i strahote koje se dešavaju. Jer od toga zavisi kako ćemo svi sutra živeti u zemlji koja čuva svoju decu, svoje naraštaje i svoju istoriju. Samo od nas zavisi kako ćemo iskočiti iz straha i krenuti putem nade.

klinički psiholog, psihoterapeut, edukator porodične psihoterapije