Granatama do pregovora
Incidenata sa razmenom artiljerijske vatre, okršajima ratnih brodova, pa čak i potapanja korveta i patrolnih čamaca između dve Koreje bilo je i ranije. Sve dok Severna Koreja nije testirala svoju atomsku bombu ti su okršaji imali status „incidenata”. Ali, od 9. oktobra 2006. godine svet je postao bogatiji za još jednu nuklearnu silu i na Pacifiku ništa više neće biti kao pre. Tada je Severna Koreja ušla u ekskluzivni nuklearni klub i sa njom niko više neće moći da razgovara sa pozicije sile.
Da li to Pjongjang smatra da je to karta za „visoko društvo” i najjači adut za dobijanje strane ekonomske pomoći? Te karte se Pjongjang očito neće više tako lako odreći bez davanja pismenih mirovnih garancija Vašingtona. Da li su onda i artiljerijski dueli između Severne i Južne Koreje, zapravo, samo nastojanje Pjongjanga da pokrene novu fazu pregovora šest učesnika mirovnog procesa? Ili se Severnoj Koreji očajnički žuri i zbog ekonomske situacije? Pjongjang je nedavno ugostio istaknutog američkog nuklearnog stručnjaka i pokazao mu najnovija nuklearna postrojenja u kojima se prerađuje materijal za punjenje nuklearnih projektila. Američki naučnik bio je zadivljen.
Zato i artiljerijska vatra u blizini međukorejske granice, bez obzira ko ju je prvi otvorio, i nije slučajna baš sada. Ako su paljbu otpočeli vojnici Severne Koreje, verovatno je to poruka Seulu i Vašingtonu da se što pre obnove pregovori o severnokorejskom nuklearnom potencijalu i da se u okviru tih pregovora Severnoj Koreji odmah ukinu sve ekonomske i druge sankcije. Ujedno je to i potvrda zapadnim analitičarima zbivanja u Severnoj Koreji da sin Kim Džong Ila, kao budući novi lider, neće biti nimalo mekši u odnosu na tatu.
No, ako su artiljerijsku vatru prvi otvorili vojnici Južne Koreje, to bi mogla biti osveta Severnoj Koreji za nedavno potapanje južnokorejske korvete, za šta je Seul optužio Pjongjang.
Kontekst vatrenog incidenta jesu, naravno, velike južnokorejsko-američke vojne vežbe u tom području. Južna Koreja se sada nalazi pred velikim izazovom kako da reaguje, ako su vatru prvi otpočeli vojnici Severne Koreje. Ako Seul odgovori previše snažno, a već je potvrđeno da je vojno odgovoreno samo se još ne zna kojim intenzitetom i gde, to se može pretvoriti i u pravi mali rat sa upotrebom avijacije, ratne mornarice i kopnenih snaga. Doziranje vatrenih okršaja, smanjivanje ili pojačanje, pokazaće, zapravo, ko je „inicijator”, pa i „idejni tvorac” ove najnovije krize na Pacifiku.
Gledajući vojne potencijale, Južna Koreja ima veliku prednost u modernom naoružanju, pre svega u borbenoj avijaciji i ratnoj mornarici. Severnokorejska avijacija nema šta da traži u otvorenom sudaru sa južnokorejskom avijacijom. Šanse severnokorejske ratne flote u sukobu sa južnokorejskim ratnim brodovima na otvorenom moru takođe su male, adut Pjongjanga su male podmornice klase „jugo”. U artiljeriji i taktičkim raketama Severna Koreja ima prednost, kao i u broju tenkova. Naravno, i u ukupnom broju pripadnika oružanih snaga: Severna Koreja 1.106.000 ljudi, a Južna Koreja 687.000 vojnika, oficira i podoficira.
Velika prednost Severne Koreje su balističke rakete „taepo-dong 2”, dometa većeg od 6.000 kilometara i nosivosti bojeve glave od 1.000 kilograma, projektili „taepo-dong 1” dometa od 2.500 km sa bojevom glavom od oko 1.000 kg, projektili „no-dong 1” dometa od 1.300 km sa bojevom glavom od 770 kg i rakete „skad C” dometa 550 km sa bojevom glavom od 500 kg.
Ali to su oružja čija bi upotreba automatski izazvala i ulazak SAD u rat protiv Severne Koreje. Liderima u Pjongjangu to je u ovom trenutku nešto što im najmanje treba. Severnoj Koreji potrebni su pregovori i granate su verovatno put do njih. Istina, malo čudan, ali to je Azija...