Posle duvana, šta dalje

Odobravali mi taj postupak ili ne, činjenica je da je u neuništivog duvanskog vampira zaboden do sada najubojitiji glogov kolac, pa se naši narodnozdravstveni poslenici pitaju kom neprijatelju se valja okrenuti. Neki među njima kao narednu najpogodniju metu vide alkohol.

Prividno im za pravo daju skorašnja sveobuhvatna istraživanja brojnih nedozvoljenih i dozvoljenih droga (osim duvana), koja po pogubnim efektima na prvo mesto stavljaju alkoholna pića. Taj visoki rang ona prevashodno zaslužuju zbog svoje rasprostranjenosti i često neumerene potrošnje. Polovina smrtnih ishoda pripisivanih alkoholu posledica je povreda nastalih, recimo, zato što je adolescent, nakon mnogo popijenog piva, testirao snagu svog motora. Ukupno uzev, štete od alkohola su veće za bližnje i društvo nego za pijance, a pri razmišljanju o merama suzbijanja treba imati u vidu da je on i kletva i blagoslov. Kada se sredovečan građanin umoran i napet vrati s posla, pa popije čašicu-dve i zadrema u fotelji, na njega to ima blagotvoran efekat. Sve je, dakle, pitanje mere, prilike i uzrasta.

Za mlade je alkohol uvek štetan, a u Evropi je „ubica broj 1” mladih muškaraca, jer je među njima odgovoran za četvrtinu (u istočnom delu kontinenta za trećinu) svih smrtnih ishoda. Njegov uticaj na opštu smrtnost ispoljava se krivom u obliku iskošenog slova „j”, jer su u najboljem položaju sredovečni i stariji građani koji ne prekoračuju gornju optimalnu granicu od tri (muškarci), odnosno dve (žene) čaše pića dnevno. U tom uzrastu, apstinente više ugrožavaju infarkt srca i šlog, a neumerene korisnike alkohola, pored dva upravo pomenuta uzroka smrti, još šezdesetak drugih poremećaja zdravlja, od raznih oblika raka, ciroze jetre, dijabetesa i psihičkih smetnji do povređivanja sebe i drugih, uključujući pogubne socijalne posledice poput zlostavljanja nemoćnih. Drastičan primer razornog delovanja alkohola je situacija u Rusiji tokom devedesetih godina prošlog veka, kada je, dobrim delom zbog enormne potrošnje votke, prosečan životni vek muškaraca skraćen za punih osam godina.

Koji su načini da se ograniči uticaj takvog društvenog zla? Potpuna zabrana nije rešenje iz više razloga. Podsetimo se i da alkohol, za razliku od duvana, pod određenim okolnostima ispoljava korisna dejstva. Uz to, duboko je uklopljen u kulturne i socijalne aktivnosti savremenog čoveka. Na šta bi ličio svečani prijem samo uz kiselu vodu? Još važnije je loše američko iskustvo sa prohibicijom (1920–1933). Za mnoge koji bi inače ostali trezvenjaci, tada je postalo pitanje prestiža da se pojave u tajnim točionicama i piju ilegalno proizvedene bućkuriše, a što je najgore, kriminal u vezi sa zabranjenom proizvodnjom alkohola dostigao je neslućene razmere.

Povrh svega, i s prethodnim u vezi, postavlja se pitanje građanskih sloboda. Nametanje ideje da se po svaku cenu bude zdrav i ponaša jedino u skladu s tim zahtevom, označava se kao zdrav(lj)izam i sve više doživljava kao totalitaran pristup koji ugrožava osnovne demokratske slobode.

Suštinu strategije ograničavanja unosa alkohola u organizam treba da predstavlja uklapanje u jedinstveni pristup sprečavanju korišćenja svih, bilo legalnih bilo ilegalnih psihoaktivnih supstanci. To ponekad odudara od našeg, tzv. fah-idiotskog okvira, kada doktor ima u vidu jedino svoj usko specijalizovani domen. Primera radi, u jednom od naših najpoznatijih centara za lečenje alkoholizma pacijenti su se jedva nazirali kroz oblak duvanskog dima, a doktor ih je stalno nutkao da zapale.

U svetu se pokazalo da su, pored zabrane oglašavanja alkoholnih pića, korisni propisi o povećanju minimalnog uzrasta za njihovu kupovinu, a da najveći efekat na smanjenje potrošnje imaju porast cena i otežana nabavka. Kada je reč o sprečavanju saobraćajnih udesa, vrlo je značajna stroga kontrola sadržaja alkohola u organizmu vozača i drastične kazne za sve, a naročito ponovljene prestupe.

Šta god da se preduzima dobro je setiti se vica starog nekoliko decenija o sirotanu kojem je nabrajano kojih sve životnih zadovoljstava treba da se liši kako bi postao član Saveza komunista, pa kada mu je predočeno da za partiju, ako je potrebno, valja i da pogine, rezignirano je odgovorio: „Ma, rado, šta će mi takav život.”

profesor univerziteta