Bitka za bitku

Dvadeset godina traje velika borba oko prošlosti. Kosovska bitka, jedna od velikih bitaka srednjovekovne srpske države, kasnije zlatna nit narodnog predanja i jedan od temeljaca nacionalnog mita, postala je predmet političke kalkulacije, intelektualne akrobatike i nacionalističke otimačine.

Mnogobrojni autori, često uticajni kao Noel Malkolm, Petrit Imami, Stiven K. Pavlović, tvrdili su da bitku na Kosovu nisu vodili srpska i turska vojska, već je osmanske trupe dočekala jedna feudalna koalicija u kojoj je pored srpskih i bosanskih velikaša bilo Hrvata, Albanaca i pripadnika drugih naroda. Jedan poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije čak je javno ustvrdio kako je reč o jednoj maloj i beznačajnoj bici (mada savremena nauka procenjuje da je u njoj učestvovalo više ratnika nego u ranijim i kasnijim bitkama kod Hejstingsa, Kresija, Mancikerta ili Pavije).

Zanimljivo je da u vreme kada se bliži dvestota godišnjica postojanja kritičke istoriografije na Balkanu, kada su dela generacija istoričara, njihove nedoumice, sporovi i plodovi rada svima lako dostupni, u eri Interneta... često upravo oni koji kritikuju „romantičarski” pristup prošlosti, govore o potrebi da istorija bude deideologizovana i oslobođena predrasuda, iz određenih razloga prihvataju upravo ideologizovano i ograničeno tumačenje prošlosti.

Razume se da nacionalni identitet i osećanje nisu postojali u 14. veku. Ipak, neobično je da oni koji smatraju da je narodno predanje doprinelo srpskom nacionalizmu u 20. veku, spremno učestvuju u konstrukciji naknadnog predanja kod drugih naroda. Čudno je da o „albanskim feudalcima” danas govore oni koji očigledno ne razumeju da etnička pripadnost svakako nije određivala pripadnost nekog srednjovekovnog plemića već naprotiv odanost njegovom senioru i vladaru.

Tvrdnje da su u Kosovskoj bici ujedinjeni balkanski, pa čak i evropski, narodi dočekali osmansku vojsku potiču od nekoliko poznijih, uglavnom istočnjačkih izvora. O ovoj bici, koja je obavijena maglom nejasnih uspomena iz još dve veoma važne bitke koje su se odigrale na približno istom mestu tokom narednih osamdeset godina, prekrivenoj slojevima nacionalne uobrazilje i verskog mita, veoma se malo zna. Međutim, teza o koaliciji vladara prepoznatljiva je od vremena pisca Urdža iz Jedrena (oko 1467. godine), te poznijih autora – Persijanca  Šukrulaha i slavnog osmanskog povesničara Idrisa Bitlisija – koji spominju da su pored Srba na Kosovu ratovali „Ugari, Arbanasi, Česi, Bugari, Franci...”, ali i „Česi i Poljaci”. Namere osmanskih autora, koji su pisali u vreme najvećeg uspona carevine, veoma su jasne: jedina bitka u kojoj je pao sâm osmanski sultan, nije mogla da ima tek lokalni značaj. U toj bici nije samo „palo” jedno, već je „zadobijeno” drugo carstvo.

Istoriografija je odavno utvrdila, pre svega na osnovu analize najstarijih izvora, da je na Kosovu pored vojski kneza Lazara i Vuka Brankovića učestvovao još i odred pod komandom Vlatka Vukovića vlastelina bosanskog kralja Tvrtka – u to vreme okrunjenog krunom Nemanjića. Vitezovi i vojnici iz drugih zemalja mogli su učestvovati samo pojedinačno, što je na primeru Ivaniša Paližne, izbeglog ugarskog feudalca koji je po ovoj, novoj, mitološkoj matrici u Kosovskom boju predstavljao „Hrvate”, odavno i dokazano.

Zašto su bili neophodni ovakva mitologizacija i naknadno izuzimanje Kosovske bitke iz srpske istorije? Nedavne aktivnosti albanskih kosovskih vlasti jasno ukazuju na nameru. Tvrdnja da nastavna jedinica o Kosovskoj bici u srpskim udžbenicima ne promoviše mir i toleranciju i preporuka da ona bude uklonjena, parola demonstranata u Prištini koji su protestujući protiv zabrane zara nosili transparent „musliman od 1389. godine” (mada je oblast današnjih Kosova i Metohije pala pod osmansku vlast tek sredinom 15. veka, a većina predaka današnjih Albanaca počela da je naseljava tri veka kasnije) i, konačno, ova tvrdnja o internacionalnim snagama koje su poražene na Vidovdan 1389. treba da doprinese potpunoj diskvalifikaciji i zatiranju ne samo srpske nacionalne uspomene na Kosovsku bitku već i međunarodne identifikacije istorije Kosova kao dela, između ostalog, i istorije srpskog naroda.

Sto dvadeset godina pošto je srpsko društvo pokazalo spremnost da u jeku najveće nacionalne zanesenosti prihvati sud istoriografije o tome da Vuk Branković nije izdao, baš kao što cara Uroša nisu ubili Mrnjavčevići, i odrekne narodnim pesmama status prvorazrednih istorijskih izvora, prestižni evropski izdavači, slobodoumne fondacije i ubeđeni domaći modernizatori stvaraju novi mit.

Zašto?

Napredni klub